ПИШЕ: ЗОРАН СТОЈАДИНОВИЋ

Баксузан број, наш благдан

Недеља – 13. јун, дан кад ће фудбалска Србија крочити на Мондијал. Дан у коме ће сви Срби коначно бити сложни и јединствени у жељи да национални тим оствари прву историјску победу на Светском првенству! Сви сем једног – Милована Рајевца, селектора Гане. Мора увек бар један да штрчи…

И док одбројавате сате до историјског интонирања Боже правде, питате се шта ли баш сада раде српски фудбалери? Јесу ли схватили колико је данашњи меч важан за сваког Србина ма где био – у Београду, Косовској Митровици, Подгорици, Сарајеву, Загребу, Минхену, Бечу, Мадриду, Лондону, или Чикагу.

И да ће, ако победе, пола Србије славити до следећег ТВ преноса из Јужне Африке. Да ли су запамтили сваку линију коју им је Радомир Антић нацртао на фудбалској табли у свлачионици? Знају ли да испред себе за ривала имају озбиљну репрезентацију спремну да изгине за циљ?

А циљ је исти. Победа на Лофтус Версфелд стадиону пред 49.365 навијача.

Пре него пронађете бенседин, послушајте савет – немојте га пити! Опасно је по живот истовремено пити лекове, пиво и гледати Красића и Јовановића како дриблају, Пантелића како изводи пенал, и судију како вреба Видића са скривеним жутим картоном у рукаву.

У сваком се Србину, бар малим делом, крије Чворовић из Балканског шпијуна – зато је и питање откуд баш Аргентинац да нам суди, логично колико и веровање да је сумњиво и то што је у рубрици хоби навео – голф. Делили су нам (не)правду и препреденији од Eктора Балдасија, истина нисмо увек играли тог баксузног 13. у месецу, али смо побеђивали.

И ко каже да 13. мора да буде баксузан број?