Пише: АЛЕКСАНДАР ТОДОРОВИЋ

Колико мораш да будеш луд па да се усудиш да побегнеш турском угоститељу, а да не платиш рачун?! Просто нисам могао да верујем да неко може да има толико храбрости, или чега већ другог док смо погледом пратили побеснелог конобара како се баца у потеру за двојицом старијих људи. Наравно, не бисмо ни знали шта се дешава да нас пре тога нису љубазно упитали где нестадоше људи који су седели поред нас.

Драма се наставила, неодговорни гости су убрзо ухваћени, али на срећу само је дошло до забуне. Тако да ниједна наша црна мисао, шта би могла да буде казна, није доживела остварење. Али, изгледа да су забуне честе у Истанбулу. Тако су нама увалили новчаницу од 10 лажних талира и могли да направе озбиљан проблем када смо са њом желели да платимо рачун. На срећу, продавац је био пун разумевања, одмах је схватио да смо преварени и само се насмејао нашој наивности.

Наивни смо били и када смо помислили да проста математика овде важи. Али, шта да се ради. Када добијете очигледно надуван рачун (фискални је мисаона именица), немате баш пуно опција. Најбоља је да платите и кренете даље, поготово ако сте у некој полумрачној уличици. Тешко да тада можете било шта да урадите иако се дуж целог града налазе патроле полиције, са не баш тако лаким наоружањем.

Ми смо тако морали да „частимо“ конобара десет талира и јефтино прошли. Чули смо и да су неки истресли пар стотина евра, пошто су помислили да је баш њих срећа погледала па су се свидели некој од атрактивних девојака које су се ту нашле.

Ипак, шта друго да се очекује од једног од пет највећих градова на свету. Само, овде се осећа нека посебна дивљина која истовремено и неодољиво привлачи, баш као и светла механа (кафана) по Цариграду.

Међутим, све има своју цену. Тако да за, рецимо, точено пиво од пола литре треба издвојити од 3,5 па и више евра. Овде посебно популаран мохито коктел продаје се по 10 евра, а рецимо чашица текиле за три, па навише. Када на то надовежете конобарову лошу математику, за добар провод мораћете и добро да одрешите кесу.

Али, ако победимо Шпанце, у шта нас многи уверавају, сигурно нећемо жалити новац, па макар морали да живимо на кексу и чају које добијамо у прес центру. Мада то некога може да кошта упале плућа. Не знамо шта домаћин жели да постигне, али температура сигурно не прелази 15 степени. Једино што нам пада на памет јесте да су одлучили да је боље тако него да се у просторији осећа благо речено непријатан мирис, као што је то био случај првог дана. Сада се сви задржавају што је краће могуће.