Предвођена Пипаном репрезентација Пољске је на Европском првенству у Литванији заузела 17. место.

Пољски савез очекује да национални тим избори учешће на наредном шампионату у Словенији 2013. године.

Квалификације за ЕП биће игране од 15. августа до 11. септембра 2012. године, а Пољска се налази у Е групи са Финском, Белгијом, Швајцарском и Албанијом.

Пипан је био селектор кошаркашке репрезентације Словеније, а током каријере предводио је Анвил из Вроцлава, Марибор, Загорје, Крку из Новог Места, Слован и Лашко.

Обављен је жреб квалификација за кошаркашки турнир Олимпијских игара у Лондону, тамо репрезентације Србије неће бити – ове јесени очекују је квалификације за Европско првенство у Словенији 2013. И већ сада је јасно, без обзира на снагу противника, да ће се селектор Душан Ивковић наћи у деликатној ситуацији да састави национални тим.

Од играча на које је рачунао од када је 2008. преузео бригу о државном тиму, мало је њих за које се може рећи да су носиоци игре у клубовима, осим московског двојца Теодосић – Крстић,  Мачвана у Партизану и Савановића у Ефесу, који су у најјачем европском такмичењу пружали игре на репрезентативном нивоу. И Перовић игра све стандардније у Барселони. Рашић у Лијетувос Ритасу и Марковић у Валенсији, учесницима Еврокупа, имају минутажу у складу са рејтингом. Али Тепић игра променљиво у Кахасолу, Бјелица у Виторији, Паунић у Нижњем, Величковић и Трипковић су повређени, Кешељ ван тима, Марјановић је тек недавно нашао ангажман.

Од Срба у Евролиги запажене роле још имају Мицов и Ракочевић, а у НБА су тројица Радмановић, Миличић и Павловић. И ту би могли да ставимо тачку.

А ко се од домаћих снага наметнуо? Можда Милосављевић. Партизан последњих година почива на странцима, ове сезоне позајмљеним играчима, а остварени резултати и број гледалаца бране такво опредељење. Осовину Радничког такође чине странци, Црвена звезда тражи себе, Хемофарм Штада се у изнудици окреће младима. У КЛС осим у Мега Визури полетараца нема. Из тог српског друштва годинама нема играча који су отишли степеницу више, камоли ушли на шири списак селектора.

И кад са било ким од легенди некад златног спорта, или челницима КСС разговарате на ову тему, одговор је исти, Србија нема асова, или има их мало.

Кад је тако онда је јасно да нешто мора да се мења да би младићи од којих српска кошарка може имати користи што пре добили шансу да играју. Иначе ће пропасти.

Но, може ли се уопште и тражити да се одреди стратегија развоја у времену живљења од данас до сутра. Време са својим особеностима и беспарица могу бити алиби, али подражавање богатих и трка за резултатом, по принципу тако се свуда ради, довело је до ситуације која личи на Андерсенову бајку Царево ново одело, у којој су двојица превараната шила одећу за цара и на пробе позивали дворјане, министре и остале цареве скутоноше неспремне да признају да одела заправо и нема. И кад је цар уверен у илузију, као у новом оделу, изашао пред народ, једно дете је закључило: цар је го. Да би то онда прихватили и старији.

А, број гледалаца на утакмицама шаље јасну поруку.

Петровић ће предводити селекцију БиХ до краја Европског првенства у Словенији 2013. године, а финансијски детаљи уговора нису саопштени.

– Кошаркашком тиму БиХ мало недостаје да направи искорак на Европском првенству. Желимо да то омогућимо како би вратили кошарку на њено место, а публику у дворане. Довођење Петровића је само један од корака ка томе – рекао је члан Управног одбора КС БиХ Мирсад Ђонлагић.

Петровић је као селектор Хрватске освојио бронзану медаљу на Европском првенству у Атини 1995. године, а највише успеха у клупској тренерској каријери имао је са Цибоном, са којом је четири пута био првак Хрватске.

Босна и Херцеговина ће у квалификацијама за одлазак на Европско првенство 2013. у Словенији играти у Д групи, зајдено са селекцијама Летоније, Румуније, Холандије и Грузије.

За Александра Ђорђевића град у коме снове о другој олимпијској медаљи са репрезентацијом може да оствари. Овога пута тренерској. Што и не скрива.

– Сваки тренер који води прву екипу сигурно има амбицију да, ако му се укаже прилика и ако је довољно добар, седне на клупу неке репрезентације. Првенствено своје државе… – каже Ђорђевић.

Како оцењујете резултате наше репрезентације у претходне три године?

– Прве две године добар резултат. Ове испод очекивања, испод онога што мислим да по квалитету заслужују. Сплет објективних околности.

Како објашњавате падове у мечу за бронзу у Турској, потом и са Грчком у борби за последњи олимпијски воз?

– Сваки од репрезентативаца који су тражили изговор у томе како смо изгубили утакмицу, па онда нисмо могли да се напалимо за бронзу, је на почетку изјављивао свака медаља је успех. Ако је то тако самоуверено изјавио на почетку и ако сви ми кажемо да је свака медаља успех, као што јесте, ко му даје за право да не може да се врати после изгубљеног полуфинала. То је недозвољено, немогуће. Сви заједно су морали да се мотивишу, да нађу мотив да играју за бронзу. У своје време борио сам се за бронзу, неку смо и освојили, друге репрезентације су такође освајале бронзе. За све је био велики успех, на Светском првенству у Шпанији или већ како беше.

Застао је, па наставио:

– Огледало је величине 28 са 15 метара, два коша и лопта. Ту нема лажи, све друго може да се напише, да се покаже на други начин, али 28 пута 15, плус лопта и два коша ту преваре нема. Џејмс Најсмит је нашу игру назвао лопта у кошу, „пала канестро”, „баскет бол” или, бол ин баскет” и ту нема изговора… Велика је разлика између победника и губитника. Обојици је задатак једнако тежак, али губитник увек нађе оправдање, а победник решење. Врло једноставно.

По вокацији су кошаркашице и одлично се сналазе у магичном правоугаонику. Али, нема дилеме да би одлично прошле и на било ком другом пољу. Знате како је када је неко предодређен на успех. А, Милица и Ана Дабовић то заиста јесу.

Посебно уживају када су испред фото апарата. И, разговор са репрезентативкама Србије почели смо питањем, шта би биле да нису кошаркашице. Уместо одговора, конгресном салом хотела „Президент“ у Ковилову разлио се смех, а реч је прва узела млађа Дабовићева – Ана:

– Паааа, биле бисмо најлепше жене света. Добро, и сада смо најлепше спортисткиње (смех).

– Допада нам се то што јесмо. Уживамо у томе – надовезала се Милица.

Осим што би се упустила у свет моде, Ана зна и којим би се другим спортом бавила:

– Толико волимо кошарку и успешне смо у њој, да не можемо да издвојимо ниједан други спорт. Једино тенис. Ту би нас баш сликали и згртале бисмо паре (смех). Чак га лети играм по мало, током године пратим.

Љубав према белом спорту има и посебну „позадину“.

– Да Федерер нема жену, Ана би већ била удата за њега – открила нам је Милица.

– Никад се не зна. Полако. Нисмо се још срели – не скидајући осмех са лица узвратила је млађа сестра.

Онда смо се сетили времена када је Милица играла у Литванији и када је први пут прошетала модном пистом. Допало јој се. Када се преселила у Турску, била је заштитно лице једне спортске марке. Ана, иначе осам година млађа, још није имала таквих искустава.

– Недавно, када сам дошла у Пољску, питали су ме да се сликам, али нисам пристала – додала је Ана.

– Тек је почела и сигурно ће уживати у томе, другачија је од мене и воли то више него што сам ја волела у то време – наставила је Милица, а онда је смех заменио озбиљан тон. – Пре извесног времена сликала сам се за ФХМ. Хтела сам по сваку цену да будем у новинама и не могу да кажем да сам направила грешку, тада сам сматрала да је то исправно. Али…

Голишаве слике су обишле свет, многи су били одушевљени. Не и Милицини послодавци у Бешикташу, клубу у коме је тада играла:

– Од тада се променило све што се тиче моје кошаркашке каријере. Отишло је низбрдо. То сликање је имало доста везе са тим. Из Бешикташа сам отишла јер су људи у клубу били велики противници тога. Када се указала шанса да одем у Израел, опет су проблем биле те моје слике. Али, добро. Сада сам пресрећна у Партизану.

– Можда није било понуда клубова, али после тог сликања било је доста понуда за следеће. Негде губиш, негде добијаш – надовезала се Ана и разговор је опет добио ведар тон, прави новогодишњи.

После свега, Ана бар зна шта не би требало да ради:

– Па, размислила бих када би ми неко понудио да се сликам, рецимо, за милион. Нека ме после и неће клубови.

И пре него што је Нова година дошла, дом Дабовићевих већ је био посетио Деда Мраз. У смирај 2011, сестрама се испунила највећа жеља:

– Ово је врхунац, и то не само ове године. Коначно смо заједно у репрезентацији Србије, то је нешто најбоље што је могло да нам се догоди у каријерама – готово у глас су рекле рођене Новљанке.

Али, као што рече Милица, није то крај новогодишњих жеља:

– Како крај? Па имам цео списак! Сада очекујем и пласман на Европско првенство, па и Светско, знам да то можемо. А, ко зна, можда нас и онај одозго погледа, па за четири године одемо и на Олимпијаду и да тако завршим каријеру. Е, то би било остварење највећег сна.

Млађа Дабовићева је подсетила да јој је 2011. на професионалном плану била веома успешна:

– Задовољна сам, само бих волела да могу да се похвалим и за љубав (смех).

А, од наредне године очекује:

– Највећа жеља ми је да се пласирамо на Европско првенство. Али, прво да нас две заиграмо заједно и да дворане у Србији буду пуне. Мислим да хоће, посебно јер сада нас две играмо (смех). Ако могу ја да напуним дворане у Пољској, а Милица је већ то радила у Русији, Литванији, Француској… ваљда нас две заједно можемо то да урадимо и у Србији. То ми је највећа жеља. Зато нисам скромна. Али, наравно, пре свега сви ми желимо да будемо здрави. И да нађемо љубав.

– Боже, па она само прича о љубави! Има ли добровољаца? – упитала се уз осмех Милица.

СРБИЈА НАС ЈЕ ЖЕЛЕЛА, ЦРНА ГОРА НЕ

Иако рођене Новљанке, сестре Дабовић нису имале дилему када је требало да одлуче за коју државу ће играти – Србију или Црну Гору.

– Искрено, Црну Гору и Србију доживљавам као исту земљу, мени је то исти народ и подједнако их волим – почела је „дипломатски“ Ана Дабовић. – У тренутку када је требало да се одлучимо, Србија је била много боља у кошарци. И то је био први разлог зашто смо се определиле. Желимо да једног дана одемо и на Олимпијаду.

Најмлађа Дабовићева је наставила:

– Црна Гора у то време није имала шанси, чекале су је разне квалификације, требало је да прођу три године до првог Европског првенства. Оне су сада у Пољској оствариле сјајан резултат и свака им част. Али, и даље мислим да ту нема перспективе. Друго, Србија се више потрудила око нас. Ко нас жели, ми њега желимо још више.

АНОНИМНА ПИСМА И БУКЕТИ ЦВЕЋА

Осим што су одличне кошаркашице, сестре Дабовић и атрактивним изгледом привлаче пажњу. Не скидајући осмех са лица, Милица нам је испричала анегдоту из квалификација за ЕП, када је Ана са репрезентацијом играла утакмице, а она била редовна у првим редовима дворане у Руми.

– Тада смо, па бар са десет страна, добиле писмо, отприлике следеће садржине: „Ја сам старији мушкарац, заљубљен сам лудо у тебе Ана. Али, Ана ако ти нећеш да ми будеш жена, онда ћу се заљубити у тебе Милице и желим да ми ти будеш жена. Јер вас две сте заиста остварење свих снова.“

И…

– Нииисмоо одговориле. Уплашиле смо се – у глас су одговориле Дабовићеве.

Истовремено, на једној од утакмица у Руми Милица је добила цвеће:

– Е, то је друга прича.

– Мени долазе анонимна писма, а она добија поклоне – разочарано је констатовала Ана.

– Одушевио ме тај гест. Цвеће је стигло „преко баре“, од једног мог доброг пријатеља – остала је загонетна Милица. – Изгледа да остављамо добар утисак на околину, људи воле нашу енергију, то што смо увек насмејане. Увек те неко изненади и увек има џентлмена.

Почело је. Српске кошаркашице су ступиле на нову стазу, ону са мање трња, без много препрека и кренуле су ка неким бољим данима. Симболично. У смирај 2011, године коју можемо назвати и годином прекретнице. Јер, у њој су даме у Кући кошарке коначно добиле место које заслужују, коначно изашле из сенке мушкараца, коначно су и оне постале важне.

А, колико им то прија, видело се и на њиховим лицима, већ на првом тренингу. Од 20 девојака са ширег списка селектора Марине Маљковић, њих 16 у Ковилову задужило опрему. Тачније 15, јер Миљана Бојовић која је присуствовала првом тренингу, већ мора да се врати у Кошице на нове радне задатке.

Клупске обавезе спречиле су и Мају Миљковић, Адријану Кнежевић, Сару Крњић и Јовану Рад да обаве овај мини циклус припрема, док су се повреде испречиле Дајани Бутулији и Соњи Петровић да тренирају, али ће њих две све време бити са екипом у Ковилову.

– Знали смо да тако нешто може да се деси, јер ове припреме нису у званичном календару ФИБА, па клубови могу да забране кошаркашицама да се одазову позиву – објаснила је Марина Маљковић. – Искрено, нисам очекивала да ће то да буде случај са чак пет кошаркашица. Али, добро. Шта је ту је. Све девојке су се јавиле, Сара Крњић је чак и дошла овде, разговарали смо, ситуација је јасна. На неке ствари просто нисмо могли да утичемо.

Петнаест одабраних

У Ковилову вредно ради екипа у саставу: Иванка Матић, Јелена Максимовић, Јелена Миловановић, Ана Дабовић, Милица Мићовић, Марија Прља, Кристина Балтић, Милица Дабовић, Тамара Радочај, Саша Чађо, Тијана Ајдуковић, Невена Јовановић и Биљана Стјепановић.

Дајана Бутулија и Соња Петровић због проблема са повредама неће тренирати, али ће све време бити уз тим. 

Душко Вујошевић, дугогодишњи тренер Партизана и селектор селекције Србије и Црне Горе на ЕП 2003, када је Стојаковић као капитен последњи пут играо за национални тим оценио је да је он увек знао да изабере прави тренутак, па и сада када је одлучио да заврши каријеру.

- Стојаковић је имао фантастични тајминг у свему, па и када је повлачење у питању. Иза њега је фантастична каријера, па сам тим и повлачење има посебну димензију и значај – рекао је Вујошевић.

Вујошевић се радо сећа њихове сарадње уочи шампионата Европе у Шведској.

- У време када је моја улога као селектора била доведена у питање и када су многи новинари доводили у питање моју стручност, Стојаковић ми је увек био на услузи и ја му то никада нећу заборавити - рекао је Вујошевић.

Стојаковић је цетврти најбољи тројкаш у историји НБА лиге са 1.760 убачених шутева ван линије 7,25 метара иза Реја Алена, Реџи Милера и Џејсон Кида.

Прошле сезоне Стојаковић је са Даласом освојио шампионски НБА прстен, а био је три пута учесник „Ол-стар” меча.

Стојаковић је играо и за Сакраменто, Индијану, Торонто и Њу Орлеанс, а у Европи носио је дресове Црвене звезде и солунског ПАОК-а.

Са репрезентацијом Југославије Стојаковић је освојио златне медаље на првенству Европе 2001. у Турској, где је био најкориснији играч и првенству света 2002. у Индијанаполису, као и бронзану на континенталном шампионату 1999. године у Француској.

Некадашњи репрезентативац Југославије и члан златне генерације из Индијанаполиса 2002. решио је да сјајну каријеру заврши после освајања свог првог НБА прстена са екипом Далас Маверикса.

Стојаковић је за амерички сајт ЕСПН изјавио да је са 34 године изузетно тешко вратити се у форму после учесталих повреда врата и леђа и да га је управо то убедило да је време да се повуче.

- Кад се више борите са сопстевеним телом него припремате за сам меч, знате да то више није то. Да је време да се прекине – рекао је један од најбољих тројкаша у историји НБА лиге.

 Стојаковић је сјајно играо за Далас у својој последњој сезони професионалне кошарке, а посебно се издвајају његове партије против тадашњег браниоца титуле ЛА Лејкерса у плеј-офу. Популарни „Пеја“ је постигао по 15 и 21 поен на домаћем терену, и у четвртој утакмици имао стопроцентан учинак за три поена (6-6).

Тиме је помогао да “Брајант и другови” испадну из борбе за титулу. Остаће питање да ли се у тим тренуцима сетио како су Језераши избацили његов Сакраменто у драматичном финалу западне конференције 2002. године.

Пеђа одлази из НБА са просеком од 17 поена по мечу и процентом шута за три од 40%. За 13 година такмичења у најјачој кошаркашкој лиги, постигао је укупно 1.760 тројки, што је четврти најбољи учинак у историји!

Стојаковић је своје најславније НБА тренутке провео у дресу Сакраменто Кингса, када је три пута био члан Ол Стар тима запада, а играо је још и за Индиаја Пејсерсе, Нју Орлеанс Хорнетсе и Далас Мавериксе.

Стојаковић је почео професионално да се бави кошарком са 14 година у Црвеној звезди, а постао је звезда грчке лиге захваљујући феноменалним партијама у дресу ПАОК-а. Био је 14. пик на драфту 1996. године, а у НБА је дебитовао 1999. после четири сјајне сезоне у Солуну.

БРОЈКЕ ИЗ ПЕЂИНЕ КАРИЈЕРЕ

1 НБА титула

1 титула првака света (2002) и Европе (2001)

2 победе на такмичењу ол-стар тројкаша

3 пута учесник НБА ол-стара

13 сезона играо је у НБА

17,0 просек поена у НБА

40 одсто проценат шута за три поена

89,5 одсто проценат слободних бацања

1760 тројки убацио је у НБА лиги

13.647 поена постигао је у НБА лиги

– Самим даром и физичким предиспозицијама за играње кошарке на врхунском нивоу био сам благословен. Увек сам волео ову игру и имао респект према њој, а сада знам да је време да се повучем. Давно сам себи обећао да ћу рећи збогом када дође тренутак да срце није потпуно посвећено, а тело 100 одсто спремно – написао је Стојаковић у саопштењу.

Одлични тројкаш истакао је да ће му дубоко у срцу остати урезани дани кад је бранио боје грчког ПАОК-а и захвалио се свим саиграчима на успешној сарадњи.

– Желим да се захвалим сјајним навијачима у Сакраменту, Индијани, Њу Орлеансу и Даласу који су ми били подршка свих ових година. Посебно бих захвалио Мевериксима што су прошле сезоне веровали у мене, подаривши ми тако шансу да окончам каријеру са шампионском титулом.

Стојаковић није откривао планове за будућност, али је рекао да је заинтересован за послове везане за соларну енергију.

– Радује ме што ћу имати више времена да проводим са женом Алеком и децом. Пажљиво ћу размотрити следеће кораке и одабрати ‘нову каријеру’. Уверен сам да ћу и даље бити укључен у кошарку, посебно у НБА лигу – закључио је Стојаковић.

Тридесетчетворогодишњи српски кошаркаш отркио је да је због хроничне повреде леђа и проблема са кичмом одлучио да оконча каријеру после 13 година проведених у НБА лиги.

Стојаковић је четврти најбољи тројкаш у историји НБА лиге са 1.760 убачених шутева ван линије 7,25 метара иза Реја Алена, Реџи Милера и Џејсон Кида.

Прошле сезоне Стојаковић је са Даласом освојио шампионски НБА прстен, а био је три пута учесник „Ол-стар” меча.

– Србија је земља где филмови мењају културу народа, а спорт често није само више од игре, већ и више од живота. Филм и спорт мењају друштво на најбољи могући начин. Ове награде најбољи су показатељ да је личност Радивоја Кораћа безвремена и да нема границе. Захваљујем се целој екипи филма која је веровала у успех – рекао је редитељ и сценариста филма Гордан Матић.

Иако још увек није имао српску премијеру, филм о Радивоју Кораћу видела је публика у Литванији (током недавног шампионата Европе за кошаркаше) и Италији.

Кораћ је играо за ОКК Београд, Лијеж и Падову, са репрезентацијом Југославије освојио је чак седам медаља, а четири пута био је најбољи стрелац Европских шампионата.

Трагично је изгубио живот у 30. години, 2. јуна 1969. у саобраћајној несрећи недалеко од Сарајева.