Како је лепо време у Израелу. Суботњих „плус 20” искористили смо за шетњу плажом и скупљање енергије између два тренинга. Штета би било пропустити овако сјајне услове… Још нам је драже што смо на обали, док у Београду веје снег.

Ми смо, ипак, професионалци и морамо да „наместимо” главу, колико год била присутна носталгија за Србијом. Уморни смо од квалитетног рада, али већ размишљам колико ће нам два слободна дана, по повратку у отаџбину, пријати да се видимо са наближима.

Недеља обилује фудбалским мечевима широм Европе, неке важније пратићу посредством ТВ, док ће се Саша Илић, Шћеповић, Нинковић и остали вероватно на њих и кладити. Ја им углавном малеришем, али ајде нека овај пут нешто и погоде…

Пратимо вести из Београда, чули смо да је „дебео” минус, улице снегом оковане, а ми смо овде тренинг одрадили на око 20 степени. Нисмо свесни колико имамо среће.

Пријатељи нам сто посто завиде на сунцу, јер нико не воли да се смрзава. Једино не знам шта ћемо да радимо кад се следеће седмице вратимо у Србију… Вероватно ће нам бити потребан дан–два да се аклиматизујемо.

Лепо време, после ручка, а између два тренинга, искористио сам да прошетам плажом у друштву Вукића, Радише Илића и Дијаре. Увек претресемо разне теме, али се фудбала тек понекад дотакнемо.

Вукићев предлог да одгледам филм „Завера” испоставио се као одличан. Овим путем и ја препоручујем свима то остварење.

И још једно: пре неки дан улазим код Звонета у собу да му кажем да би требало да поглед „Двојника”, са Ричардом Гиром у главној улози, а он одговара: „па, ја то управо сад пуштам”. Каква случајност…

Утисак дана је кашњење Саше Илића и Стефана Бабовића на тренинг. Из жеље да се због тога осете кривим, по уласку у аутобус потпуно смо их игнорисали, да бисмо их затим почастили громогласним аплаузом, који је трајао неколико минута, све док се нисмо довезли до терена.

Биће и нека казна, мораће Саша и Стефан да плате што су се успавали, али овакви детаљи на припремама су чак и корисни за учвршћивање добре атмосфере у екипи, јер смо се читав дан прозивали, шалили се на њихов рачун…

У таквом амбијенту протекао је и јутарњи тренинг. Био је занимљив, са разним игрицама на скраћеном простору, једино што смо променили подлогу. Преселили смо се на вештачку траву, али је све протекло према замислима.

У Израел је стигао и Драган Ђурић. Присуство председника неће ништа променити у нашем приступу обавезама.

Радићемо максимално професионално и ангажовано, као и до сад. Нико од нас не би требало посебно да се оптерећује због тога што ће први човек клуба пратити наше тренинге.

Спремили смо се да први слободан дан током боравка у Израелу искористимо за посету Јерусалиму, али услед лоших временских услова од тога се одустало.

Криво ми је што нисмо обишли један од знаменитих градова света, надам се да ћемо у наредних шест дана успети у тој намери. Већина играча Партизана никад није видела Јерусалим, а кад смо већ у Израелу, штета би била пропустити такву прилику.

Измена плана проузроковала је јутарњи одлазак у теретану, па нам дан није био скроз слободан. Кондициони тренер Миша Филиповић одмах је посегнуо за тренингом и поново нам се замерио…

Поподневни одлазак у тржни центар у Тел Авиву је драгоцен што смо променили амбијент. Сматрам да је, ипак, било бољих начина да искористимо слободан дан.

Предах нам је, после напорних тренинга, пријао. Саиграчи су на различите начине провели вече, а ја сам одлучио да уочи спавања наставим читање књиге „Библиотека мртвих”.

Дан је обележила друга контролна утакмица и још једна убедљива победа. Макаби из Хаифе је технички дотеранији противник од СКА Енергије, али нам осим почетног притиска није стварао проблеме.

Добро смо се истрчали, иако смо у понедељак одрадили два јака тренинга. Лепо је кад Партизан ниже тријумфе, међутим, јасно је да ни половина припремног периода није прошла, тек нас чека рад на отклањању недостатака.

Славље нам јача самопоуздање и подиже расположење у екипи. Атмосфера је ионако позитивна, а кад све тече према плану, расте до највише тачке.

На терену се оцртава какви смо другари ван њега, па смо зато Звоне Вукић, Саша и Радиша Илић, Дијара и ја вече посветили дружењу. Шта практикујемо? Углавном ствари лагане…

Данас је слободан дан. После доручка путујемо у Јерусалим. Искрено се радујем посети граду у коме има прегршт културних знаменитости да једва чекам да их видим.

Последњи је дан прелазног рока у Европи. За сада ми нико из Партизана, нити са стране, није саопштио да за мене постоји понуда. Можда је тако и боље. Глава ми је мирна и у прилици сам да се максимално посветим тренинзима.

На јутарњем смо баш добро радили. Игру на скраћеном терену обележила је жестока битка између екипе који су сачињавали Вукић, Лазар Марковић, Аксентијевић и Остојић и моје, где су били још Бабовић, Миљковић и Дијара.

Окршај се завршио без победника, највише захваљујући „хоботници” Радиши Илићу. Како је само добро бранио…

У хотелу нас је посетио Александар Давидов. Сазнали смо да је задовољан условима у Израелу, стандардан је првотимац Хапоела из Акре, баш ми је драго због њега.

На поподневном тренингу у госте нам је дошао и Стефан Шћеповић,  а са њим и Небојшом Павловићем дружио сам се још у Белгији, док је играо за Кортрајк, па сам се обрадовао што сам и њега срео.

Данас играмо другу контролну утакмицу. Сусрет са Макабијем биће добра провера за оба тима. Шампион Израела је врло добра екипа, а ми ћемо да оценимо докле смо стигли у овој фази припрема.

Време до поласка у Хаифу искористићу да погледам филм који ми је препоручио Звоне Вукић. Наслов „Завера” обећава. Мораћу добро да проверим о чему је реч…

Новак Ђоковић се од Аустралије опростио истог дана као и прошле године, освојивши још једну титулу, на још импресивнији начин него пре 365 дана. Ноле је поново кренуо освајачки, али шта је са осталим српским тенисерима, у каквом су они расположењу отишли са првог грен слема 2012.

После Ђоковића највише разлога за задовољство имају Јелена и Ана. Обе су догурале до осмине финала, што је далеко од њихових висина, али није ни тако лоше, поготово што су године прошле откада су последњи пут обе стигле до половине турнира.

Олакшавајућа околност је што су елиминисане од прва два рекета света – Јанковићева против Данкиње Вознијацки, Ивановићева од Чехиње Квитове. Није добро што су обе лоше почеле меч, добро је што су потом имале периоде много боље игре, али нису успеле да надокнаде пропуштено на почетку.

Добро је и што су у Мелбурн парку показале да су у успону форме и да би у наставку сезоне могле да крену ка врху.

Остали немају много разлога за задовољство. Типсаревић је добио два тешка меча, али је поклекао чим је налетео на првог доброг играча. Иако је од Француза Гаскеа за девет места боље рангиран, узео је само седам гемова.

Јанку ће грен слем на коме је био јуниорски шампион послужити као добра опомена да се оваквим играма не остаје дуго у топ тену. Уосталом, то је и сам признао на опроштају од турнира.

Виктор и Бојана су најлошије прошли. После феноменалног преокрета против Хуана Карлоса Ферера, бившег броја 1, и прве победе у каријери после 0:2 у сетовима, Троицки је поклекао пред Казахстанцем Кукушкином, 91. на свету.

Да је оправдао улогу фаворита, сада би опет био у првих 20, али није па је и он из Мелбурна отпутовао свестан да мора да подигне игру у наставку сезоне ако жели да се приближи врху.

Јовановска је једина завршила такмичење у синглу, наставивши серију лоших резултата још од лета. Била је 50. на свету, сада је на прагу испадања из првих 100 и она мора нешто озбиљно да промени у каријери да би променила правац кретања на светској листи.

Ни за Зимоњића се овај пут у Аустралију није исплатио – одавно није раније искористио повратку карту. У дублу је заустављен већ у трећем колу, док у миксу није ни играо јер се Словенка Среботник повредила пред почетак.

Пита колега Нолета после победе над Маријем: „Да ли вам је он сада послао упозорење да ће бити врло, врло тешко за вас да задржите број 1, па чак и да останете у прва три?“

Ја се уштинем, проверим резултат да видим ко је победио. Видим Ноле. Нисам сањао. А онда схватим, колега је Енглез, опет је на делу англосаксонска завера да светским тенисом мање – више равноправно владају четворица играча.

Већ годину дана, а вероватно и дуже, сви водећи светски медији, поготово они на енглеском, протурају тезу да се прва четворка светског тениса одвојила од осталих и да они доминирају.

Реч је о Новаку Ђоковићу, Рафаелу Надалу, Роџеру Федереру и Ендију Марију. Они су свет за себе, нико им ништа не може, остали су у дубокој сенци.

И мање – више све је истина – али само за прву тројицу. Јер, Федерер је освојио 16 грен слем трофеја, Надал 10, Ноле 4, а Мари – ниједан. Играо је, додуше, три финала и у њима узео 0 сетова, али то је и даље за светлосну годину мање него Швајцарац, Шпанац и Србин.

Руку на срце, тачно је да Мари игра скоро равноправно са њима – против Федерера је чак добио више мечева, док је са Надалом и Ђоковићем у малом минусу.

Али, оно што је најважније у тенису – а то је број титула – не иде никако на рекет Британцу. Јер, када је битка права, када је борба на живот и смрт, он испусти душу.

Видело се то и у мечу са Ђоковићем. Неколико пута је био ближи тријумфу, али никада није издржао притисак. Наравно, није му ни Ноле дао, али био је приметан и пад у његовој игри када се приближи тријумфу.

Вероватно најбољи доказ је катастрофална четврта деоница, када је бацио у ветар вођство са 2:1 у сетовима, па и сам финиш, када је добио три узастопна гема, анулирао Нолетово вођство са 5:2, имао и брејк шансе на 5:5, али изгубио оба последња гема.

Наравно, све ово не значи да Енди није одличан тенисер, нити да никада неће освојити грен слем титулу. Напротив, баш у Мелбурну је показао велики напредак који би у будућности могао да га попне на победничко постоље.

Али, у овом тренутку, ма колико англосаксонски део планете то желео, он није близу нивоа на коме су Ђоковић, Надал и Федерер.

После победе над Италијом смо почели са променама. Изостало је поноћно пиво са тренером Владимиром Павловићем. Данима смо време пред спавање убијали у ресторану преко пута. Некад би били сами, некад није било места за иглу. Леп свет, смех, сви гласни. Опуштено.

Елем, Паја ме је искулирао:

– Не могу, гледам филм.

Хтео је и Пајче одмор. И мени је пријао. Амстел други пут.

Ујутру све потпуно нормално. Италија се тек мало препричава. Припремамо најаву. Стиже и Владимир Павловић:

– Шта радиш, исправљаш криве Дрине. Да, твоја функција исправљач кривих Дрина. Ха, ха

Кажем да ћу све да ставим у Ветрењачу.

– Наравно, па лепо ти кажем.

Сунце је опет у Ајндховену. На Филипсовом тргу сви шетају. Италијани, Мађари, Срби, Црногорци. Поздрави, до сутра.

Пред ручак стижу новинари, Милан Биговић и Саша Микић. РТС у најјачем саставу.

– Шта ће нам базен у хотелу, од нас једино Саша Микић зна да плива.

Да плива, био је шести на светском првенству ветерана. Биги је боемчина увек спреман за шалу. Станујемо у истој улици Љубе Дидића. Први комшија Слободан Соро. Толико учесника освајања медаље на једном месту. Соро ће морати да части у неком од оближњих кафића, Стиху, Барфлају…

Али до тада бројимо сате до повратка кући. Саша Симић из Студија Б каже да ће можда и авион да дође по нас. Шала…

– Идемо у понедељак. У Бриселу је штрајк, дакле правац Амстердам – каже Марко Стефановић.

Нама је већ до куће, до лепота Београда, Новог Сада.

Играчима је да заврше посао. Медаља је ту. На 16 такмичења 15 медаља. Па да има само пет екипа треба бити стално у прва три.

Настављамо шетњу. Колико познатих лица, толико мало контаката. Ватерполо је окупирао трг човека који је прославио Ајнховен и Холандију. Господин Филипс је живео стотину лета али тешко да је икада могао да помисли да ће његов град бити центар ватерполо света.

– Јављао се господин Ван ден Лохте, власник ВЛД једног од највећих спонзора ПСВ Ајндховена. Честитао је на уласку у финале. И он је сада заљубљеник у ватерполо, наш навијач. Већ нам је помогао доста – каже Велибор Совровић.

И у хотелу Парк Плаза је опсадно стање.

– Прави потез је што смо сами. Љубазни су, нема много прича о ватерполу – тврди Вања Удовичић.

Ништа друго и ништа више. Остало је чекање и одбројавање. И пивце са Пајом.

Најјачи утисак другог дана боравка у Израелу су временски услови. Киша, ветар, чак и град, сачекали су нас на јутарњем тренингу, само је снег фалио да доживљај буде потпун. Спремио сам се добро, само ми је кацига недостајала да се одбраним од непогода, док су неки саиграчи пошли на терен без шушкавца и(ли) тренерке. У храбрости је предњачио Саша Илић, пошто се појавио само у шорцу, исто важи за Стефана Бабовића, док је Лола Смиљанић оправдао надимак Шминка, јер лагано обучен излази и свуда ван терена.

Владимир Стојковић је искусно одлучио да не кисне, ево већ три дана не тренира због повреде, док је његов колега голман Радиша Илић озбиљно схватио претње са неба, па је обукао – скафандер.

Добро се радило на скраћеном терену, једино нас је Миша Филиповић докрајчио спринтевима, али неће још дуго, јер кондиционом тренеру полако „пакујемо кофере”.

После ручка сам одмарао. Сам сам у соби. Владимир Стојковић и ја немамо цимере, можда је тако и боље, не морам да се навикавам на друго особу, већ градим сопствени мир.

У таквим околностима спремио сам се за суботњу пријатељску утакмицу са Русима. То нам је први тест у припремном периоду, битан да бисмо видели шта нам недостаје и где можемо да напредујемо. Резултат стварно није у првом плану.