Слободно време ових дана ускоро 42–годишњак је искористио како би посетио родитеље у Власотинцу, а успут свратио до Спортског Журнала.

Да ли сте се надали да шанси да преузмете селекцију Словеније?

– Био сам помало изненађен, али ћу лагати ако кажем да се нисам надао да ћу једног дана добити прилику – каже Стојановић. – Нисам мислио да ће бити то тако брзо, али ни тренутка се нисам двоумио кад је позив стигао. Велика је част и одговорност водити репрезентацију земље у којој сте се у потуности афирмисали прво као играч, а онда и као тренер… Као играч одбио сам понуду и после тога жалио за пропуштеном шансом. Сад нисам хтео да поновим грешку. Било је доста критика на самом почетку, али мој посао је да на терену с играчима вредно радим, а резултати ће бити мерило да ли је оно што сам замислио добро или не.

Иако сте добили поверење челних људи у фудбалском Савезу Словеније, било је и оних који су били против?

– Не обраћам пажњу. Концентришем се на посао. Није први пут да се дешава, али сам критичаре увек ућуткао радом и освојеним трофејима.

Словенија није успела да оде на Европско првенство, после играња на Мондијалу у јужној Африци, од вас се очекује да у квалификацијама за СП у Бразилу то исправите?

– Претходних неколико селектора су поставили високе стандарде. Имао сам прилике да се упознам с играчима који су до сада чинили окосницу екипе. Мало је времена прошло од кад сам преузео посао, у наредних месец ћу поразговарати са свим играчима. На првом окупљању су сви показали велику жељу и мотивисаност да се резултатски крах из квалификација исправи. Надам се да ћу уз њихову велику помоћ у томе успети – истакао је Стојановић.

У жребу квалификација за Светско првенство у Бразилу 2014. године имали сте среће?

– Кад погледате нашу групу сви ће рећи да смо имали среће, али није баш тако. Можда није атрактивна као неке, али је тешка и изједначена. Словенија на пример никад није победила Норвешку ни у званичном ни у пријатељском мечу. Швајцарци имају одличну репрезентацију, селектор је један од најбољих тренера у Европи Отмар Хицфелд, а тим састављен од играча из разних држава. Да не причамо о Кипру, па видите да је АПОЕЛ изненађење Лиге шампиона. Не треба заборавити ни Албанију која код куће игра одлично.

Издвојили смо одговоре на неколико занимљивих питања. Једно је гласило: „Ко вам одређује састав екипе пред утакмицу”?

– Сву одговорност сносим ја, што значи ја састављам тим. Догаварам се, наравно, са сарадницима из стручног штаба и доктором, ако има потребе – децидан је био Просинечки.

Да ли бисте једног дана постали селектор Србије? (Роберт Симоновић, Доња Црнишава)

– Нисам размишљао о томе, мада се много причало. Сада само мислим о Црвеној звезди. А у даљој будућности, никад не реци никад.

Да ли је Црвеној звезди на позицији задњег везног потребан странац? (Борис Николић, Београд)

– Није. Могу то и да аргумунтујем. Имамо наше дете које ће једног дана бити велики играч. Можда погрешим, али надам се да нећу у случају Мијаиловића. Има само 17 година, за њега време ради. Не треба га потрошити. Рекао сам и да ће Лазовић бити најбољи играч Србије, иде у том правцу.

Да ли је Звездин велики посед лопте јалов? (Дејан Пауновић, Пожега)

– Јалов? Немам појма, може бити. Само знам да кроз посед лопте стварамо много шанси, већи нам је проблем реализација. Код прекида имамо проблем, страх је нормалан. Био сам фудбалер и знам да се такве ствари дешавају.

Према писању неких хрватских медија Звезда је заинтересована за нападача Задра Ивана Сантинија, јер ви инсистирате на његовог довођењу? (Лука Лучић из Подгорице)

– Не знам за то… Јесам чуо са Сантинија, али није истина да преговарамо.

Звездин везни ред не игра одбрану. Докле Роберте? (Иван Витомировић)

– Сви играју одбрану. Дођемо до црних рупа кад стално нападамо. Најлакше је играти полуконтре, бранити се и покушавати на два брза играча.

Зашто не игра Игњатијевић? (Славко Илић из Батајнице и Горан Петровић из Панчева)

– Био је у Румунији. Сада се не уклапа у моју визију, што не значи да није добар играч. професионалац и квалитетан дечко. У овом тренутку други имају предност.

Да ли и даље играте добро пикадо и још скупљате фигурице лавова? (Дејан Марковић, Београд)

– Добро је Дејан изгледа информисан о мени. Престао сам да скупљам, али их имам пуно. Деца се сада играју њима. Пикадо знам још да играм, али немам много времена…

Кога би Просинечки жело да тренира после Звезде, да ли ће бити појачања у зимском прелазном року, који шеф струке је оставио на њега највећи траг, зашто поједини фудбалери играју више од других, као и одговоре на многа друга питања која сте му поставили, можете прочитату у нашем штампаном издању, у понедељак 7. новембра…

Милица Дабовић се вратила у српску кошарку, а ове сезоне са Партизаном постиже сјајне резултате. Црно-беле девојке ће бити уз Хемофарм највећи кандидати за освајање титуле, али и трофеја у Купу, чији ће финални турнир бити игран од петка до недеље у Руми.

Милица је радо пристала да се слика за свој омиљени лист Спортски журнал и то у београдској теретани “Сити фитнес”. Погледајте фотографије Драгослава Жарковића Бамбија и уживајте.

 Љиљана Црнчевић из Врбаса се радо сликала за наш лист, а сигурни смо да ћете уживати гледајући ове фотке.

Љиљани је свеједно да ли навијате за Звезду или Партизан, како она каже најбитнија је репрезентација. Зато обожава да гледа мечеве репрезентације, пре свега фудбалске и одбојкашке, али наравно и кошаркашке. Тренирала је млада Врбашанка управо кошарку у свом граду, па и не чуди што јој је то омиљени спорт.

Милица Јелић, актуелна мис Србије само за читаоце Спортског журнала типовала је утакмице у рубрици Квота. Познато је да углавном мушкарци практикују спортско клађење, али можда ће баш предлози ове лепотице бити они прави.

Доста познатих личности дало је своје предлоге у Журналу, а Милица саветује ове утакмице

Сунцем окупаног 30. маја, дан после овација на прослави 19 година од освајања титуле првака Европе у Барију, у друштву легендарног физиотерапеута Црвене звезде Мише Букумировића и новинарске екипе Спортског журнала, Роберт Просинечки је изговорио:

– Можда ћу да почнем да се бавим тренерским послом. Поготово кад видим ко све то ради!

Данас је шеф стручног штаба Црвене звезде и човек са сликом дечачког оптимизма у очима да ће поново успети на Маракани.

– Кад сам добио понуду Лукића и Аџића била су ми важна два мишљења. Добио сам подршку супруге и деце. И то је најбитније. Затим сам разговарао са сарадницима и пријатељима у репрезентацији Хрватске. Лако сам онда одлучио да се вратим у моју Црвену звезду – почео је разговор уз кафицу у редакцији Журнала Роберт Просинечки.

Снег је завејао Србију 9. децембра. Хладноћа није сметала бројним новинарима да се „усидре“ испред Маракане. Не враћа се легенда у најтрофејнији српски клуб сваког дана…

– Како сам се осећао? Тешко је описати, емоције су навирале. Провео сам најлепше четири године каријере у Црвеној звезди, отишао са Маракане у највећи клуб на свету Реал. Сећања су се мотала по глави, живот пише романе…

Гледао је све Звездине јесење утакмице, неке и уживо. Дошао је да направи револуцију.

– Нисам луд па да мислим да Звезда може да игра као Барселона, али може много боље него до сада! Хоћу да доминира и напада. Не значи да ће десеторица играча да буду на противничкој половини, већ да имамо лопту у поседу и диктирамо ритам.

У првом делу шампионата црвено–бели су остварили 11 победа, ретко коју рутински.

– Дошао сам да донесем победнички дух екипи. Имам утисак да је у главама играча да су други у граду и држави. Показаћу им да могу да буду први. Вратићу им оптимизам, уз добар рад. Нисам диктатор, али тражићу ред и дисциплину. Да не верујем у успех не бих ни долазио.

ФУДБАЛСКЕ ТЕМЕ: Просинечки у друштву Николе Стаменића, и уредника Љубише Гановића

Легендарни фудбалер има визију, али не може још прецизно да дефинише систем за успех.

– Тешко је говорити о систему. Барселона ради по провереном моделу већ 25 година и све је довела до перфекције. Не тражим време као алиби, али је неопходно. Нисам дошао на шест месеци, хоћу да Звезду вратим у старе дане, да редовно игра у Европи…

Предуслов за успехе и атмосферу је да играчи буду задовољни.

– Да бих од играча захтевао да извршавају обавезе, морају да буду задовољни, имају редовну плату. То је нормално за сваки клуб. Знам где сам дошао, чека ме много посла. И у моје време у Звезди се играло због успеха, али и прилике да се оде у иностранство.

Времена идола на Маракани су прохујала. Повратак Просинечког враћа сећања у дане кад се због таквих асова хрлило на стадион.

– Из колектива излазе и појединци, нема ни Кристијана Роналда без тимског рада. Надам се да ће публика долазити и због мене, створила се позитивна атмосфера. Реакције су сјајне.

КРОЗ БЕОГРАДСКИ СНЕГ: Предраг Сарић, главни и одговорни уредник Спортског журнала и Роберт Просинечки у Хиландарској по завршетку јутарњег гостовања у нашој редакцији

Не гледа Роби далеко у будућност.

– Лига и Куп су у фокусу, да бисмо играли у Европи морамо да будемо први у Србији. Не знам шта ће се догодити, нисам пророк.

У трку са Партизаном Просинечки улази са минусом од пет бодова.

– Гледао сам вечити дерби и неколико европских утакмица Партизана. Да се не лажемо, црно–бели имају добар тим. Нећу да набрајам фудбалере, али јасно је да су добили много играњем у Лиги шампиона.

Пролећни учинак много ће креирати дуели са највећим ривалом, али ће и свака друга утакмици носити три бода.

– Не познајем још противнике, има времена. Сигурно је да ћу се више бавити Црвеном звездом него Смедеревом и Инђијом. Најважније је да створимо победнички дух и да публика жели да наша утакмица траје дуже од 90 минута. Једва чекам да почну припреме – закључио је радничким покличом посету Спортском журналу Роберт Просинечки.

ФИЛИЈАЛА НА ОКУ

Првом тиму Црвене звезде овог лета су прикључени 17–годишњи Славољуб Срнић и Урош Спајић. На припреме у Турску ће и филијала Сопот.

– Не можемо да се делимо на старе и младе, већ на оне који могу и не могу да испуне што се тражи. Гледаћу у Турској и утакмице Сопота, заказиваћемо их у различитим терминима од првог тима. Сви ће бити на оку.

ЗВЕЗДАШ ВОЛКОВ

Руководство Црвене звезде покушаће да ангажује Владимира Волкова из Шерифа. Просинечког је одушевио на утакмици са кијевским Динамом.

– Левак, добре моторике, добар у дуелу „један на један“… Није на мени да процењујем постоје ли шансе да дође. Чуо сам да је звездаш и то је добро – уз осмех је прокоментарисао Просинечки.

Патрик Хики

У друштву првог човека Олимпијског комитета Србије Владе Дивца, Ирац се задржао у просторијама нашег листа у дужем разговору са главним и одговорним уредником Предрагом Сарићем, а била је то прилика и за ексклузиван интервју који је дао нашем листу.

Ово није прва посета Хикија главном граду, а оно што га је највише изненадило је висока температура за ово доба године.

– То ме је највише изненадило и кад сам боравио овде за време Европског фестивала младих. Сећам се да је било 50 степени – прокоментарисао је Хики. – Наравно то није најјачи утисак. Само такмичење било је велики успех. Сваки град даје печат такмичењу и Ејоф је била прилика да Србија после великих тешкоћа и турбулентних година понуди Европи други поглед на себе.

СТРАНИЦА ЗА СЕЋАЊЕ НА ЕЈОФ: Предраг Сарић, Патрик Хики и Владе Дивац (ФОТО: Милан Рашић)

А тај поглед је додатно украсило и опуштено београдско лето са богатом понудом места на којим можете да уживате.

– Уочи Фестивала углавном сам боравио зими, а долазак у јулу отворио ми је цео спектар нових искустава. Имате прекрасне баште и кафиће, а посебно је пријатно на сплавовима на реци. Уз успех самог такмичења, сјајног олимпијског села, захваљујући фантастичном послу који је обавио Ђорђе Вишацки као први човек, мој боравак је био право уживање. После Ејофа и не чуди напредак Вишацког до генералног секретара Олимпијског комитета.

Хики је указао на једну од највећих вредности Европског олимпијског фестивала младих.

– Од свих олимпијских такмичења, Фестивал младих је моје најомиљеније. То је спорт у најчистијем облику. На борилиштима су млади пре него што су у игру ушли слава, новац, менаџери и допинг…При том њихова жеља за спортским доказивањем је огромна. Пратили смо младе који су учествовали на Фестивалу и проценат оних који су успели је невероватан. Ејоф је и у пракси доказао да је важан степеник олимпијског сазревања. Имамо фантастичан производ под нашом капом који окупља 3.500 спортиста из 49 земаља. Наравно највеће заслуге за лансирање Ејофа иде на рачун Жака Рога који је и покренуо овај пројекат док је био председник ЕОК.

Разговор је убрзо прешао и на прве Олимпијске игре младих одржане овог лета у Сингапуру.

– Био сам скептичан како ће деца из различитих култура, чак и узрасне категорије успети да се снађу и да са спортом комбинују и учење, што је још један од новина, али испало је фантастично. Колико сте ви медаља освојили? – било је питање упућено Владе Дивцу.

– Три, злато у кошарци и сребро и бронзу у пливању. Стјепановић има фантастичне резултате, можда и боље од Фелпса и Чавића у његовом узрасту. Био сам скептичан што се тиче баскета, али три на три је права формула. Таквом игром извукли су најбоље из спорта.

И Хики се сложио да су многе иновација дале јасан пут како се треба мењати у будућности.

– Кад су у триатлону допустили и мушкарцима и женама да се такмиче заједно показало се као пун погодак. Сад чак њихова федерација размишља о том формату и на Играма. Мада знам да сте ви најпажљивије пратили кошарку. Знам и колико је кошарка значајна за ово поднебље.

Дивац се сложио и направио шалу упознајући госта са свим религијама које се везују за наше поднебље, међу којима православље, католицизам, ислам, јудизам и кошарка…

Милица Николић

ФУДБАЛ ЋЕ УБИТИ САМ СЕБЕ

На питање шта је највеће зло данашњег спорта Патрик Хики је набројао неколико.

– Допинг и превише новца убијају спорт. Велики сам фудбалски фан и навијач Манчестер Јунајтеда, али кажем вам фудбал ће појести сам себе. Па ко у овој кризи може да издржи плате од 300 или 500 хиљада евра недељно. Клубови ће банкротирати. Челзи је добро док је ту Абрамович, али и кад се њему испразне џепови…То не може да се настави. Такође мислим да је превише фудбала на телевизији. Пре сте једном недељно гледали неку важну утакмицу, Лигу шампиона, а сад? Свако вече се игра нешто. То наравно важи само за клубове. Кад су у питању репрезентације, потпуно је другачија ствар. Људи су поносни на своје тимове и увек ће пратити велика међународна такмичења.

Наравно да смо одмах кренули у правдање, да и ми то мислимо, него смо само хтели да укажемо на оно што не ваља. Помогнемо да буде боље, заштитимо спортисте, учинимо да остану и украс и снага нашег друштва…

И, сад ћемо то покушати да урадимо са Дејаном Шупутом, правником са Института за упоредно право (спортско и кривично), чланом Kомисије за преиспитивање доделе националних спортских признања, радне групе за израду нацрта закона о спорту који је докторирао на теми: „Казнено правна заштита спорта и активности повезаних са спортом…”

Стварно, одакле да кренемо кад нас све ове теме и те како интересују… Најбоље од почетка, од националних признања. Шта кажете, то је била баш добра одлука…

– Да, одлична, али то је само Уредба, донета 2006. па се у складу с тим следеће године сукцесивно и кренуло са доделом. Чим је донета Уредба настао је хроничан проблем пошто је она представљала исхитрено решење, уместо да се законом системски уреди радно правни статус спортиста и тренера и њихове пензије. Друга грешка је што су услови за доделу важили ретроактивно, за све резултате остварене од од 1945. године, па је очекивано, услед обимности документације дошло и до грешака...

Чувено питање, зашто се закон о спорту већ не изгласа?

– Преплићу се велики интереси и новац, пре свега, много је заинтересованих за атрактивно грађевинско земљиште и друге локације на којима се налазе наши највећи стадиони.

Па, добро, зар је то баш толико вредно, да због тога стоји комплетан спорт?!

– Прилично. Звезда има око 16 хектара земље на Топчидерском брду, Партизан мислим 11. Кад се то претвори у новац, испадне 400 – 500 милиона евра. За очување спортске намене тих површина потребно је прецизно законско решење. Интересне групе у фудбалу, нису једина кочница за изгласавање закона…

Некима изгледа није ни стало до њега?

– Многима није стало до Закона о спорту јер добро живе на старим јаслама и нови би их угрозио. А, једна од основних ставки навођених после промена 5. октобра 2000. године управо је било доношење новог закона о спорту. Ево, прошло је десет година од тада, сасвим довољно да се нешто конкретно уради.

Да ли због опште кризе у земљи нема довољно новца за спорт?

– Да, мада би и поред тога могло да га има сасвим довољно. Колико знам, претходних година држава је улагала око 70 милиона евра годишње у спорт и тим новцем би могло рационалније да се управља. На западу, спортска индустрија је област у којој се криза најмање осећа, а уз добар рад могло би тако да буде и код нас.

Запостављен је рад са децом, школски и војни спорт…

– А, заборављамо да је највећи број медаља на прошлим Летњим олимпијским играма многим државама дошао управо из система војног спорта. Онда, имамо добар пример спортског финансирања у Швајцарској и Аустрији, где се значајни приходи од игара на срећу и клађења улажу у спорт и то је фер систем, јер од њега кладионице и зарађују. Има ту много добрих примера, само је потребно применити их.

Светлана Вујчић

НЕЕФИКАСНО ПРИМЕЊИВАЊЕ ЗАКОНА

Закон о спорту, толико нам је потребан, а никако да се изгласа, па и насиље би на тај начин спречили, јел`те?

– То је нешто друго, да вас не буним, Закон о спречавању насиља већ постоји, усклађен је са европским стандардима, али се неефикасно примењује. Битно је да нови Закон о спорту треба да уведе нов систем финансирања спорта, правила о својинској трансформацији спортских организација и правила о приватизацији друштвеног капитала у спорту…

„Први српски бек” је у свом монологу појаснио неке детаље из своје тренерске биографије, али исто тако изнео много детаља из рада фудбалске организације који широј јавности нису били познати.

– Нисам тужибаба и обично не реагујем после текстова који се објаве о мени. Ја сам само човек који има своје ставове и увек покушавам да их одбраним. Не кажем, можда некада и погрешим, али ја сам такав човек. Увек кажем шта мислим и стојим иза својих речи – почео је свој монолог Милован Ђорић, а затим у даху наставио.

– Тешко је поредити мене и Саву Милошевића. Играли смо у различито време. Тврдим да је тадашња лига у бившој СФРЈ била међу најквалитетнијим у Европи. Са Црвеном звездом сам освојио четири шампионске титуле и укупно осам трофеја што у оно време није било баш лако остварити. Постигао сам седам голова, али један од њих је донео и титулу када сам у дуелу против против Партизана реализовао једанаестерац.

Од распада СФРЈ Милован Ђорић је све време посвећен раду са млађим категоријама. Крајем деведесетих је био и селектор младе репрезентације Југославије, која је у Београду изгубила 2:6 од Хрватске.

– Променио сам читав тим после тог праза и до краја смо, ипак успели да стигнемо до баража за Европско првенство. У баражу смо играли једну утакмицу против Енглеске и изгубили смо 3:0, али Енглези су у то време објективно били квалитетнији од нас – признаје Ђорић.

Посебно поглавље у монологу Милована Ђорића је заузео доскорашњи селектор Радомир Антић. Ђоре не крије да је био против доласка некадашњег саиграча са којим је играо у Слободи из Ужица.
– Због њега сам се посвађао и са Томиславом Караџићем. Он већ 20 година из иностранства пљује по Савезу и она дође да ради за плату од милион евра. Ја када сам био селектор радио сам за 700, 800 евра, а Илија Петковић, који је одвео репрезентацију на Светско првенство у Немачку је имао примања од само три хиљаде евра. Тај проблем са великим селекторским платама је почео још од Звездана Терзића. Терзу многи не воле и приговарају му, али он је у сваком случају модернизовао Савез.
М. Бјелогрлић

Навијао сам за Партизан

Приликом посете Спортском Журналу Милован Ђорић је открио и једну велику тајну.

– Пре доласка у Звезду био сам велики партизановац и још од детињства сам навијао за тај клуб. Чак и када сам дошао на Маракану када сам са клупским друговима из Црвене звезде ишао на кошаркашке, одбојкашке утакмице Звезде и Партизана увек сам навијао за „црно-беле” – био је искрен чувени Ужичанин.

Ша­хов­ски са­вез Ср­би­је, још ра­ни­је се из­ја­снио да ће по­др­жа­ти кам­па­њу Ана­то­ли­ја Кар­по­ва, а до­дат­ни сти­му­ланс има­ли су у чи­ње­ни­ци да је ру­ски ве­ле­мај­стор у тим увр­стио и Али­су Ма­рић. У слу­ча­ју да по­ста­не пред­сед­ник, на­ша про­сла­вље­на ша­хист­ки­ња оба­вља­ће функ­ци­ју пот­пред­сед­ни­ка. При­ли­ка ко­ја се не ука­зу­је че­сто, на­и­шла је на одо­бра­ва­ње ши­ром ша­хов­ског све­та, али и код по­ли­тич­ког вр­ха Ср­би­је. Мо­жда и у пра­вом тре­нут­ку, јер овој древ­ној игри пре­ти „из­ба­ци­ва­ње“ са ли­сте спор­то­ва у Ср­би­ји.

Раз­о­ча­ран је Кар­пов ова­квим раз­во­јем си­ту­а­ци­је, али ни­је про­пу­стио при­ли­ку да о то­ме по­при­ча и са др­жав­ним вр­хом Ср­би­је. Ка­ко ка­же обе­ћа­ли су по­моћ.

– Раз­го­ва­ра­ли смо пре све­га о ша­ху. О ме­чу ве­ка, су­сре­ту Со­вјет­ског Са­ве­за и „остат­ка све­та“ у Бе­о­гра­ду 1970, Олим­пи­ја­ди у Ду­бров­ни­ку 1950. и Ско­пљу 1972. За­ни­мљи­во, сви  срп­ски зва­нич­ни­ци по­ка­за­ли су да зна­ју исто­ри­ју ша­ха, и да се раз­у­ме­ју у ову игру, а то охра­бру­је – ка­же Кар­пов.

Бит­на ста­ни­ца Кар­по­ва у по­се­ти глав­ном гра­ду Ср­би­је је био и Спорт­ски жур­нал, где је То­ља сти­гао пра­во из пред­сед­нич­ке ре­зи­ден­ци­је. Још од 1990. го­ди­не, и пр­вог бро­ја, То­ља је пу­нио ступ­це Жур­на­ла, а ша­хов­ски ве­ли­кан, то не за­бо­ра­вља. Ме­сто мо­жда и нај­бо­ље да се по­ја­сни кам­па­ња.

– Ово је мо­жда и по­след­ња шан­са да се ша­ху вра­ти по­пу­лар­ност ко­ју је имао до по­чет­ка де­ве­де­се­тих го­ди­на – об­ја­шња­ва Кар­пов. – Не­ка­да је мо­гао прак­тич­но да се ме­ри са фуд­ба­лом, али је у по­след­ње две де­це­ни­је, овај спорт пао на ни­ске гра­не. Мој, али и циљ це­ле еки­пе ко­ја је оку­пље­на око ме­не, је да вра­ти­мо шах на ме­сто ко­ме при­па­да. Си­гур­но је да то не­ће би­ти ла­ко. Го­ди­на­ма се на­за­ду­је.

Ка­ко ка­же Кар­пов, уко­ли­ко до­ђе на че­ло ФИ­ДЕ, из ко­ре­на се ме­ња до­са­да­шњи си­стем ко­ји опи­су­је као „фи­нан­сиј­ско роп­ство“.

– Бу­џет ФИ­ДЕ ду­го го­ди­на се пу­ни са­мо од так­си ко­је су на­мет­ну­те ша­хов­ским фе­де­ра­ци­ја­ма и то је си­стем ко­ји ви­ше не мо­же да се из­др­жи. Мно­ги Са­ве­зи су у ду­го­ви­ма, а све­до­ци смо да се то ко­ри­сти и у кам­па­њи. То де­фи­ни­тив­но мо­ра да се про­ме­ни. Оку­пио сам тим ко­ји ће ра­ди­ти на про­це­су опо­рав­ка ша­ха, што се ви­ди и кроз име­на. У мом ти­му су при­зна­ти ша­хи­сти, бан­ка­ри, адво­ка­ти док су на дру­гој стра­ни љу­ди ко­ји ко­ри­сте шах ра­ди лич­не до­би­ти – об­ја­шња­ва Кар­пов.

Ни­је тај­на да је уз ра­ме Кар­по­ву и Га­ри Ка­спа­ров. Уз Фи­ше­ра, два нај­ве­ћа има свет­ског ша­ха по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, удру­жи­ли су сна­ге ка­ко би ша­ху вра­ти­ли по­пу­лар­ност. Не­ка­да љу­ти ри­ва­ли за та­блом, по­ста­ли су са­рад­ни­ци, а уз њих, ста­ли су и не­ки од нај­бо­љих ша­хи­ста да­на­шњи­це. По­др­шка Ка­спа­ро­ва, до­шла је за То­љу са­свим при­род­но.

– На­шу са­рад­њу зах­те­ва си­ту­а­ци­ја у ко­јој се на­ла­зи шах. Ве­ле­мај­стор сам  40 го­ди­на, и не пам­тим ка­да су се нај­бо­љи ша­хи­сти све­та ује­ди­ни­ли по не­ком пи­та­њу и зах­те­ва­ли про­ме­не – ка­же Кар­пов и на­ста­вља – Лош рад у ФИ­ДЕ по­след­ње, ско­ро две де­це­ни­је, сма­њи­ли су фи­нан­сиј­ске усло­ве, по­пу­лар­ност ша­ха и угро­зи­ли са­мо за­ни­ма­ње ша­хи­сте. Наш циљ је да то про­ме­ни­мо, јер има­мо од­лич­не игра­че као што су Крам­ник, То­па­лов, Кар­лсен, и шам­пи­о­на Анан­да. Уз њих, по­ја­ви­ли су се и мла­ди ве­ле­мај­сто­ри из Ки­не, САД, Евро­пе. Кон­ку­рен­ци­ја у вр­ху по­сто­ји, али ФИ­ДЕ мо­ра не­што да учи­ни да би­смо их вра­ти­ли на на­слов­не стра­не. Ананд је тре­ћи пут шам­пи­он све­та и тре­ба да бу­де по­знат и при­знат као што су би­ли пр­ва­ци пре ње­га.

Је­дан од за­да­та­ка Кар­по­ва и ње­го­вог ти­ма, би­ће и по­вра­так ша­ха на Бал­ка­ну, где ва­жно ме­сто при­па­да и Ср­би­ји.

– Бал­кан нам је при­о­ри­тет. Сви зна­ју шта је зна­чио шах на овим про­сто­ри­ма, ка­кву тра­ди­ци­ју има, а о по­тен­ци­ја­лу да не го­во­ри­мо. Знам да по­след­њих го­ди­на Ср­би­ја не­ма ре­зул­тат­ских успе­ха, али то мо­же да се про­ме­ни. Ту пре све­га ми­слим на ша­хов­ске цен­тре по­пут Ва­ље­ва и Но­вог Са­да, мла­де игра­че, али и срп­ске ком­па­ни­је ко­је су спрем­не да по­мог­ну.

Све­тла ве­ли­ке по­зор­ни­це, по­но­во се па­ле у Ср­би­ји. По­треб­но је да на че­ло ФИ­ДЕ до­ђе Кар­пов. Са То­љом, до­ла­зе и бо­љи да­ни за свет­ски и срп­ски шах.

Иван Радојевић