Неколицину водећих српских политичара, као и неке посланике из скупштинских клупа, упитали смо које су им боје на срцу, али и како поправити нарушене односе два наша највећа спортска великана – Црвене звезде и Партизана. Поготово је то случај у фудбалу где смо сведоци честих, понекад и увредљивих, препуцавања.

Занимљиво, иако понекад у политичким препиркама умеју да претерају, у томе да једино заједничким снагама и уз добре односе црвено и црно–белих српски спорт може напред, слажу се готово једногласно.

Журнал истражује за кога навијају политичари у Србији?

ДРАГАН ЂИЛАС (Демократска странка): Звезда.

ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ (Српска напредна странка): Одувек Партизан, тако је у нашој породици.

ДРАГАН ШУТАНОВАЦ (Демократска странка): Звездаш од рођења.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ (Социјалистичка партија Србије): Звезда, од детињства, због оца. Мајка је била партизановац. Сада навијам само за репрезентацију Србију, у свим спортовима, а ако баш мора, из носталгије за Звезду.

РАСИМ ЉАЈИЋ (Социјалдемократска партија Србије): Партизан. Тако је од малих ногу, по традицији и навици. Нисам од оних којима је само важно да је Партизану добро, а мрзи Звезду. Никако, али црно–бели у сваком случају.

МЛАЂАН ДИНКИЋ (Уједињени региони Србије): Раднички из Крагујевца. Одушевљен сам развојем спорта у том граду. Раднички је израстао у озбиљне екипе у кошарци, фудбалу, одбојци, рукомету… Има спорта и ван Београда, треба те успешне колективе помагати. Иначе, ако треба да бирам између два наша највећа клуба, од детињства бирам Партизан.

БРАНКО РУЖИЋ (Социјалистичка партија Србије): Партизан.

ЧЕДА ЈОВАНОВИЋ (Либерално демократска партија): Звезда.

АНДРИЈА МЛАДЕНОВИЋ (Демократска странка Србије): Партизан. Од рођења сам црно–бели и, то је то, нема објашњења. Значи, чиста љубав.

ВЕЛИМИР ИЛИЋ (Нова Србија): Звезда. Стари сам звездаш, сви су у фамилији. То је најјачи српски бренд.

АЛЕКСАНДРА ЈАНКОВИЋ (Нова Србија): Црвена звезда, за мене не постоји други клуб! Зато што је без дилеме најбољи тим на свету. Добро, тренутно им баш не иде, али таква је ситуација уопште…. Повратак Звезде биће усклађен с повратком Србије.

МИЛОШ АЛИГРУДИЋ (Демократска странка Србије): Партизан. То је породична традиција, а и волим црно–беле.

ДРАГАН МАРКОВИЋ (Јединствена Србија): Јагодина.

БОРИСЛАВ ПЕЛЕВИЋ (Српска напредна странка): Обилић.

АЛЕКСАНДРА ЈЕРКОВ (Лига социјалдемократа Војводине): Војводина. И увек Војводина.

ДУБРАВКА ФИЛИПОВСКИ (Нова Србија): Звезда! Расла сам уз њу, била је шампион. Чињеница да је број један, клуб који је освојио титулу света, фасцинантна је. Дивила се играчима попут Џајића, Шестића, Панчева, браће Ђуровски… Такви играчи изазвали су моје поштовање и то ме је определило.

Као и до сада, спремили смо мношто занимљих прича, животних искустава. Између осталог, у Новогодишњем броју, можете прочитати:

ЦРНО–БЕЛИ ДЕДА МРАЗ:  Владимир Стојковић

РЕШИХ ДА СЕ ЖЕНИМ: Бобан Бајковић

КОПАЧКЕ СА ШТИКЛОМ: Супруге српских фудбалера

БЕДЕМ МИЛИОНЕРА: Александар Коларов

ЧУДОТВОРАЦ СА КИПРА: Иван Јовановић

ЛЕТЕЋИ ПАРТИЗАНОВАЦ: Јан Весели

БОКЕЉСКЕ СИРЕНЕ: О чему маштају сестре Дабовић

ПРИНЦЕЗА СА ДАЛЕКОГ ИСТОКА: Јована Бракочевић

БЕГ ИЗ ПАКЛА: Дарко Станић

ХЕРКУЛ ИЗ РАВНИЦЕ: Михаел Дудаш – универзални војник

ПОСЕЈДОН СА ЛОПТОМ: Филип Филиповић

ЛОРД МЕЂУ ДЕЛФИНИМА: Милорад Чавић

ГЕРМАНКА СА СРПСКИМ ГЕНОМ: Андреа Петковић

Ово је само део онога што је Журнал припремио, па се надамо да ћете уживати. Зато ујутро пораните по свој примерак!

Такође, на нашем сајту можете да видите преглед значајнијих спортских догађаја у току читаве 2011. године, подељен у четири дела (јануар – март, април – јун, јул – септембар, октобар – децембар).

Следећи број Спортског журнала чека вас на трафикама у уторак, 3. јануара 2012. године.

Марковић ће бити сахрањен истог дана, а време и место сахране биће накнадно објављени.

Марко Марковић је преминуо у петак у Београду у 76. години, после дуге и тешке болести.

Рођен је у Лесковцу 1935, а новинарску каријеру почео је 1957. у Радио Приштини.

Највећи део радног века провео је у Радио телевизији Београд.

Током радног века преносио је велики број фудбаских утакмица и извештавао са 40 шампионата Европе и света и Олимпијских игара.

Био је аутор и водитељ култне ТВ емисије „Индирект”, више радио и ТВ емисија о спорту, великог броја интервјуа и шест монографија.

Марковић је био и одговорни уредник Спортског програма ТВ Београд, одговорни уредник Спортског програма РТС–а, као и председник Удружења спортских новинара СРЈ.

Никад више из бројних НБА извештаја нећемо видети А.Б. Бобе је отишао тихо баш онако како је и средином деведесетих ушао у Журналове просторије на деветом спрату. Знао сам га из краја. Због љубави према кошарци звали су га Џабар.

Шта би волео да радиш, питао је Симке, тада главни уредник младог човека који је импоновао висином и тежином. Тихо, готово стидљиво, је рекао:

– НБА!

И тако смо добили новинара који је са НБА прешао дуг пут. Од коришћења разних шифри да би сазнао све податке са утакмица до данашњих дана када би ноћу крстарио интернетом тражећи пренос мечева.

Бројкама нас је разлудео. Ако су Американци све гледали кроз статистику, у Бобету су имали великог партнера. Скокови, асистенције, тројке… Знао је све у прсте и хвалио се дечачки:

– Ма треба да се нађе податак који други немају. Видиш пријатељу, ови немају ово. Па где да нађу. Треба да се то зна.

После годину – две послао је у седиште НБА стране Спортског Журнала које је уређивао са Данилом Шотром и затражио годишњаке, књиге о играчима, клубовима…

Каква је то срећа била када су те књиге стигле. Бобе се уписао на светску листу новинара који прате НБА. Ту му је и било место.

Али није само баскет била његова љубав. Са истим жаром је пратио формулу 1, НФЛ, инострани фудбал. Био је, као што рече неки дан Дуле Остојић највећи навијач Ливерпула у Србији. О Детроит Пистонсима и да не говоримо.

Када се Бобе смеје то се чуло на другим спратовима, кад коментарише утакмицу просторија је била пуна. Не због преноса већ због његових упадица. Обожавао је музику. Нама који смо мислили да нешто знамо, доносио је, без икаквих коментара,  сјајне снимке разних група за које нисмо чули. И ту је био јединствен.

Брижан увек  за мајку, супругу, пажљив у својој рехабилитацији после тешког прелома ноге.

Знао је у тренуцима да се пожали да му није лако, да би било добро да се мало и одмори. Али таква је наша професија. Одлази се рано, некад, баш као и данас, прерано.

У среду се у Журналу на нашу велику тугу угасила Бобетова лампа. Угасила за сва времена. Остаће ипак да светли у нашим успоменама на новинарчину Бобета, великог човека великог срца!

Циљ овогодишњег окупљања је размена мишљења, ставова и искуства о  најбитнијим аспектима актуелне ситуације у штампаним медијима, потреба за унапређењем сарадње и међусобног информисања, ефикасност пословања и сагледавање непосредне будућности унутар индустрије.

Очекујемо да ћемо сви заједно доћи до битних смерница, које ће бити од користи свим учесницима скупа, на коме очекујемо преко 200 гостију.

И за ову прилику, своје присуство су потврдили најеминентнији говорници из Европе и региона: Домаћин 2. Прес Медиа Суммит–а је Веселин Симоновић, председник Асоцијације медија Србије, уводну реч очекујемо од Винсента Дежера, шефа Делегације Европске комисије у Србији, а учешће су потврдили Франсин Канингам, извршни директор Европске асоцијације новинских издавача (ЕНПА); Јуриј Ђакомели, председник Управе (Дело), Драгољуб Жарковић, главни уредник (Време), Јелена Дракулић Петровић, генерални директор (Рингиер Аксел Шпрингер), Роберт Чобан, директор (Колор Прес Груп), Томислав Врус, члан Управе задужен за медије ЕПХ (Јутарњи лист), Зоран Секулић, директор и главни уредник новинске агенције ФоНет, Ванда Кучера, потпредседник (Мекен Груп), Милица Стефановић, председник Групације оглашивача Србије, и други чије потврде очекујемо.

Број места је ограничен на 200 посетилаца, а све додатне информације и регистрацију можете обавити на адреси http://www.abcsrbija.com/dogadjaji/najave-dogadjaja.html .

„Ех, да нам је нападач такве класе у репрезентацији…“

Србију није имао ко да лансира до голгетерског учинка вредног учешћа у баражу за Првенство Европе. Огроман проблем добија још веће димензије када се зна да нема на видику голгетера који би могао да буде звезда водиља ка Мондијалу у Бразилу.

Нови селектор биће на великом искушењу коме да укаже поверење у шпицу.  Поглед на голгетере у иностраним лигама и нашој елитној доноси дугачку листу, али и мало имена за које би се могло гарантовати да су добра решења.

Кад почну квалификације за Мондијал у Бразилу, Никола Жигић ће бити близу прославе 31. рођендана. Реално је да и у том циклусу горостасни Војвођанин буде прва опција у нападу, под условом да игра стандардно у Бирмингему или промени клуб.

Марко Пантелић старији је две године од Жигића. Исписник је Дејана Станковића, који ће одиграти само још једну ревијалну утакмицу. Неће бити изненађење уколико се заједно са кумом опрости од дреса са државним грбом на пролеће. За борбеност и жељу у Марибору свака част, али крштеница и статус у Олимпијакосу нису аргументи за Пантелићев останак у репрезентацији…

У најбољим годинама, од нападача који су доказали да имају репрезентативни потенцијал, јесте Данко Лазовић. Игра добро у Зениту и сигурно је да Србија има огромну штету што је одлучио да се повуче на половини квалификација. Челници ФСС покушали су да га врате пред меч са Северном Ирском, међутим, селектор Владимир Петровић није хтео да погази понос и први телефонским путем позове нападача клуба из Санкт Петербурга.

Лазовић се на радикалан потез одлучио због неслагања са селектором, посебно иритиран што је као и током мондијалског циклуса трећа опција за напад. Да је имао мало стрпљења, кад се сагледају проблеми који су пратили Жигића и Пантелића, сигурно је да би у финишу квалификација имао велику минутажу.

Орлови ће сигурно ка Бразилу летели са новим селектором у командној улози, па би требало и очекивати повратак Данка Лазовића. Можда ће то бити и један од „предуслова“ за успехе….

Пижон је од нападача позивао у неславно завршеним квалификацијама још Драгана Мрђу, Ранка Деспотовића и Јована Дамјановића. Неће бити изненађење уколико ниједна од њих не буде ни близу државног тима у наредним изазовима.

КО МОЖЕ ОД МЛАДИХ?

Треба очекивати да се један од петорице нападача младе репрезентације пробију до најбољег тима у току квалификација за Мондијал.

Браћа Шћеповић, Немања Којић, Лазар Марковић и Ђорђе Деспотовић тренутно немају довољно јака плећа за сениорску репрезентацију, али ко зна шта ће бити за годину или две…Метеорски успон најмлађег међу њима Лазара Марковића најбољи је пример.

ДА ЛИ ЈЕ КАСНО ЗА КЕЖМАНА И ЉУБОЈУ?

Матеја Кежман (32) и Данијел Љубоја (33) нису репрезентативци од Мондијала у Немачкој 2006. године. Играју, међутим, још фудбал у европски цењеним оквирима.

Кежман је често јавно изјављивао да жели повратак у репрезентацију, али су га игнорисали селектори Клементе, Ђукић, Антић и Петровић. Тренутно је члан Бате Борисова, такмичи се у Лиги шампиона.

Љубоја игра као младић за Легију, постиже голове у шампионату Пољске и Лиги Европе.

Али, Мока Славнић је иницирао преокрет са неколико реченица. Пробудио је другаре, повео их ка преокрету којег је игром судбине сам довео до краја неколико секунди пре сирене победоносним кошем. Рекао је тада:

- Није срамота изгубити, али је битно како се губи!

Заиста, није срамота изгубити. Далеко од тога да нема права на лош дан, али напустити терен поражен без икаквог односа према обавезама је у најмању руку срамотно.

Зналци фудбалских прилика ће анализирати шта се, како и због чега догађало Пижоновим пуленима у протеклим квалификацијама. Њих, као и друге спортске заљубљенике запрепастио је однос према игри, катастрофалан улазак у меч који је само са једним резултатом остављао фудбалску Србију у каквој таквој игри за одлазак у завршницу Првенство Европе.

Тај однос је био раван нули. Као да се играло пријатељски, као да је циљ био да се нико не умори, не истакне агресијом.

Част појединцима, али укупно остаје опор утисак да нам фудбалери нису дали оно због чега не би морали да се стиде данас – жељу и максимум хтења да се оствари повољан исход. То је питање односа према задатку, схватања обавеза, коначно и опис радног места.

У том погледу тим је дао негативан пример свима који се баве спортом и који у Видићу и друговима виде истинске узоре.

Такав пример, недавно смо имали и на Европском првенству кошаркаша у Литванији. Меч са Грчком нас је остављао у нади да ћемо се, ипак, наћи на Олимпијским играма у Лондону. Однос у том сусрету је био идентичан оном који су фудбалери показали у Људском врту.

Невероватно је, али истинито. Репрезентативци у два најпопуларнија спорта дала су најлошији пример младима. То боли можда и више од самог пораза.

На срећу има и позитивних примера. Ватерполисти су у полуфиналу светског шампионата губили од Мађара 1:5, па и 5:9. Душко Пијетловић је касније, после великог преокрета и победе говорио како се екипа тргла, јер није желела да буде понижена и запамћена по лошем приступу мечу. То их је, додао је, скупило и довело до жељеног резултата.

Одбојкашице су од Немица губиле четврти сет 0:6 у финалу недавно играног Првенства Европе. Тада је селектор Терзић, лепо се чуло, рекао да може да се изгуби, али да екипа не сме да се преда до краја. Епилог свима познат.

Било је таквих примера још, кошаркаши и ватерполисти Партизана, мушка одбојкашка екипа, појединачна учешћа… Добијало се и губило, али је однос према игри, обавезама и онима који их гледају увек био на високом нивоу.

Зато из неуспеха фудбалера и кошаркаша треба извући поуку да и после пораза можемо да се погледамо у очи.

А тога у Марибору и Каунасу није било.

Мокине речи и сада имају тежину, иако је заправо то само констатација одавно прихваћена у систему спорта.

Селектор је ставио тачку на мисију у Људском врту. Завршио је како је и почео – поразом. Естонци су бацили трње на Пижонов пут, а Словенци му нанели један од најболнијих пораза у каријери.

Петровићу уговор са ФС Србије истиче завршетком 2011. године и не постоји ниједан проценат шансе да остане на одговорној позицији. Логично, пошто сноси велики део одговорности за бродолом у квалификацијама за Првенство Европе.

Ко ће бити Пижонов наследник? Питање без одговора. Очекује се да та важна ставка не буде скинута са дневног реда пре избора у националном савезу. Скоро неизводљиво је да буду до краја године, а крајњи рок је март 2012. године.

У земљи са милион „селектора“ није, међутим, широк круг стручњака који би на основу минулих дела или тренутне репутације могли да преузму државни фудбалски тим и поведу га ка Мондијалу у Бразилу 2014. године.

Отворен је конкурс за селектора. Журнал“ је сузио круг кандидата на пет…

1. МИЛОВАН РАЈЕВАЦ (БЕЗ ПОСЛА)

Најбољи тренер Србије за 2010. годину, у избору ФСС, тренутно је без ангажмана. Милован Рајевац (57) је после растанка са Ганом променио два посла, тренирао је Ал Ахли (Саудијска Арабија) и репрезентацију Катара.

Србин који је предводећи Црне звезде на Мондијалу у Јужној Африци задао тежак ударац Србији (1:0) био је близу преузимања Орлова у септембру прошле године, кад је смењен Радомир Антић.

2. ЉУБИША ТУМБАКОВИЋ (БЕЗ ПОСЛА)

Не би требало да буде изненађење уколико репрезентација Србије крене даље са најтрофејнијим тренером у историји Партизана на челу. Љубиша Тумбаковић (59) један је од логичних кандидата за преузимање командне палице од Владимира Петровића.

Има огромно тренерско знање које га промовише у кандидата за селектора – не први пут!

3. СИНИША МИХАЈЛОВИЋ (ФИОРЕНТИНА)

Синиша Михајловић (42) спада у ред тренера који би једног дана „морао“ да постане селектор Србије. Богата играчка каријера и фини први тренерски кораци препорука су за некадашњег левоногог бомбардера.

Сигурно је да ће управљачка гарнитура ФСС која после избора крене у потрагу за селектором, најозбиљније размишљати о Михајловићу. А уколико буде решена да ангажује младог стручњака, имаће крупан проблем у реализацији плана…

4. ДРАГАН СТОЈКОВИЋ (НАГОЈА)

Решење за селекторско место Србије могао би да буде и Драган Стојковић (46). Да има одличан тренерски ген демонстрирао је у „свом“ Јапану, освојио је прошле сезоне титулу са Нагојом, на добром је путу да понови успех.

Био је Пикси велики играч, баш за каквим чезне данашњи репрезентатзивни састав. Некадашњи мајстор на средини терена неочекивано је постао тренер и дефинитивно је у групи најбољих српских стручњака.

5. ВЛАДИМИР ВЕРМЕЗОВИЋ (КАЈЗЕР ЧИФС)

У српским фудбалским круговима добро се котира и тренер који хлеб зарађује у Јужној Африци. Владимир Вермезовић (48), шеф стручног штаба Кајзер Чифса, могао би да се нађе међу кандидатима за новог селектора Србије.

Реч је о квалитетном стручњаку, који је стрпљиво чекао шансу у Партизану по завршетку играчке каријере. Постао је шеф на клупи црно-белих 2004. године и успео да постане једини тренер од 1992. године који је српски клуб водио у Европи и на пролеће. Довео је Парни ваљак до осмине финала УЕФА купа.

Прелазни рок који почиње данас и траје до 31. августа неће донети сензационалне трансфере, али сигурно ће бити занимљивих прелазака

Шампион Партизан завршио је већи део посла. Још док је трајало прошло првенство Парни ваљак се договорио са Владимиром Волковим из Шерифа, последњи је стигао репрезентативац Бугарске Иван Иванов, доскорашњи члан Аланије из Владикавказа. Претходно су стигли Владимир Јованчић из Рада и Саша Марковић из ОФК Београда.

Можда је значајније да је црно-беле напустио најбољи стрелац Ивица Илиев (Висла, Краков), Принсу Тејгу је истекла позајмица од Хофенхајма, као и Милану Смиљанићу (Еспањол) и Ивану Стевановићу (Сошо). Известан је одлазак Љубомира Фејсе у Олимпијакос, дозволу за одлазак има репрезентативац Радосав Петровић и Марко Јовановић.

Црвена звезда је такође, завршила део посла пре званичног почетка прелазног рока. Најзвучније име међу придошлицама нашег најтрофејнијег клуба је Милош Димитријевић. Договорен је долазак Виницијуса Пачека из Фламенга.

Судбина Александра Тодоровског требало би да буде позната данас. Бивши бек Рада зимус је потписао предуговор са Полонијом, због чега Грађевинари нису на њега рачунали на пролеће. Звезда га жели као замену за Павла Нинкова, који је пред излазним вратима Маракане (Тулуз, Бриж, Андерлехт), али проблем би могло да представља обештећење.

Енигма је Андрија Калуђеровић. Ни епитет голгетера Супер лиге (изједначен са Ивицом Илиевим) није определио челнике црвено-белих да га задрже у клубу, а његов одлазак зависи од успешности потраге за нападачем.

Црвено-беле је напустио голман Саша Стаменковић (Нефчи), Дејану Миловановићу је истекла позајмица од Ланса.

Секције нашег најбројнијег спортског друштва освојиле су чак 11 пехара у пет најпопуларнијих спортова.

Најуспешнији у изузетно трофејној црно-белој породици били су ватерполисти, који су освојили четири трофеја. Изабраници тренера Игора Милановића одбранили су сва три трофеја из прошле сезоне – државно првенство, национални Куп и Евроинтерлигу у којој осим најбољих наших учествују и клубови из Мађарске, Румуније и Словачке.

Круна успешног рада стручног штаба на челу са Милановићем и играча дошла је прошлог викенда, на завршном турниру Евролиге у Риму, када је Партизан по седми пут постао шампион Старог континента. Тај трофеј у клубу, који је уз загребачку Младост најтрофејнији у Европи, чекали су пуних 35 година!

Кошаркаши су освојили триплу круну. Десета узастопна титула, 18 у историји показује коју моћ има овај клуб.  Упркос многим оспоравањима реновираног тима црно-белих, нови тренер Партизана Влада Јовановић успео је да са ученицима одбрани све што су претходници, предвођени искусним стручњаком Душком Вујошевићем, освојили прошле године – првенство Србије, Куп Радивоја Кораћа и регионалну НЛБ лигу.

Они су такође ове године продужили задивљујући низ, пошто су од 2007. године освајали трофеје у свим домаћим и регионалним такмичењима у којима су учествовали (пет титула првака, пет пехара намењених регионалном шампиону и четири национална Купа).

У најпопуларнијо споредној ствари на свету, фудбалери су у богату ризницу на стадион Партизана донели још два пехара. Најпре су освојили Куп Србије, а затим по четврти пут заредом постали шампиони државе. Од 1922. године, од када се играју национална првенства на овим просторима, ниједној екипи није пошло за руком да четири пута у низу остави конкуренте иза себе.

Рукометаши су освојили титулу државног првака, а тренер Александар Брковић је у дебитантској сезони успео да се домогне и полуфинала престижног Челенџ купа у којем је црно-беле зауставила португалска Бенфика.

За потпуну доминацију овог колектива потрудили су се одбојкаши, који су након пуне 21 године постали шампиони наше земље.

Хокејаши су такође направили велики успех. Поред тога што су прваци Србије, освојили су и Сло-хокеј регионалну лигу, што је свакако велики успех за овај колектив.

Резултате за респект оствариле су и кошаркашице Партизана, које су са Марином Маљковић на клупи освојиле дуплу круну.

Успех спортиста Партизана добија на значају када се упореди са резултатима осталих спортских друштава. Деценијама највећи конкуренти, чланови Црвене звезде, у колективним спортовима у мушкој конкуренциији домогли су се у управо завршеној сезони само једног трофеја – Купа Србије у одбојци.