Обављен је жреб квалификација за кошаркашки турнир Олимпијских игара у Лондону, тамо репрезентације Србије неће бити – ове јесени очекују је квалификације за Европско првенство у Словенији 2013. И већ сада је јасно, без обзира на снагу противника, да ће се селектор Душан Ивковић наћи у деликатној ситуацији да састави национални тим.

Од играча на које је рачунао од када је 2008. преузео бригу о државном тиму, мало је њих за које се може рећи да су носиоци игре у клубовима, осим московског двојца Теодосић – Крстић,  Мачвана у Партизану и Савановића у Ефесу, који су у најјачем европском такмичењу пружали игре на репрезентативном нивоу. И Перовић игра све стандардније у Барселони. Рашић у Лијетувос Ритасу и Марковић у Валенсији, учесницима Еврокупа, имају минутажу у складу са рејтингом. Али Тепић игра променљиво у Кахасолу, Бјелица у Виторији, Паунић у Нижњем, Величковић и Трипковић су повређени, Кешељ ван тима, Марјановић је тек недавно нашао ангажман.

Од Срба у Евролиги запажене роле још имају Мицов и Ракочевић, а у НБА су тројица Радмановић, Миличић и Павловић. И ту би могли да ставимо тачку.

А ко се од домаћих снага наметнуо? Можда Милосављевић. Партизан последњих година почива на странцима, ове сезоне позајмљеним играчима, а остварени резултати и број гледалаца бране такво опредељење. Осовину Радничког такође чине странци, Црвена звезда тражи себе, Хемофарм Штада се у изнудици окреће младима. У КЛС осим у Мега Визури полетараца нема. Из тог српског друштва годинама нема играча који су отишли степеницу више, камоли ушли на шири списак селектора.

И кад са било ким од легенди некад златног спорта, или челницима КСС разговарате на ову тему, одговор је исти, Србија нема асова, или има их мало.

Кад је тако онда је јасно да нешто мора да се мења да би младићи од којих српска кошарка може имати користи што пре добили шансу да играју. Иначе ће пропасти.

Но, може ли се уопште и тражити да се одреди стратегија развоја у времену живљења од данас до сутра. Време са својим особеностима и беспарица могу бити алиби, али подражавање богатих и трка за резултатом, по принципу тако се свуда ради, довело је до ситуације која личи на Андерсенову бајку Царево ново одело, у којој су двојица превараната шила одећу за цара и на пробе позивали дворјане, министре и остале цареве скутоноше неспремне да признају да одела заправо и нема. И кад је цар уверен у илузију, као у новом оделу, изашао пред народ, једно дете је закључило: цар је го. Да би то онда прихватили и старији.

А, број гледалаца на утакмицама шаље јасну поруку.

Преживесмо тај рукометни Монтевидео бог те видео! Баш колико пре две недеље били смо далеко од европског сребра колико престоница Уругваја од Београдске Арене.

Прексиноћ сам отворио шампањац, медаља је медаља. Оста жал што није исписана моја прича о два Момира, требало је да буду два златна капитена. Чапе Рнић је онда у Цириху подигао изнад крова рукометног света шљивовицу – чувену тих година манастирку. Не знам да ли је Моша хладио шампањац, јер то пиће баш не иде уз шајкаче.

Измакло злато, питам има ли кога да замери Орловима пораз у финалу? Чик да се неко огласи! Народ српски је у Арени био јасан и гласан, орило се „Шампиони, шампиони“! Сребро чисто као суза, финале одиграно из  исцрпљене душе, Данци стадоше на бројци 21, Орловима недостајаше само један гол преокрета.

Постоји руска  пословица, домаћину и зидови помажу, ни у Пиониру, ни у Арени није било тако. Орлови су освојили вицешампионску титулу чисто, честито, поштено, делиоци правде им нису дували под крила, ни једном. Поготово у финалу.  Норвежани су искусно ту и тамо имали „ситне“ превиде, заборављали на предност баш када бисмо после силног труда погађали. Детаљчићи, ситнице. Злата вредне.

Повукао бих паралелу између 1986. и 2012, имајући на уму логику ЕХФ и ИХФ. Светско злато пре четврт века освојили су тадашњи „плави“ као власници светског сребра и олимпијског злата из Атланте. Орлови су узлетели до финала право из година бледих резултата.

Будимо реални, противник је прексиноћ био не само сјајан тим већ и моћног утицаја, зар нису Данци купили право на ТВ преносе својих мечева искључиво у термину број два, од 18 часова.

Како онда очекивати одиста неутралне арбитре, хајде да кажем, бар „географски“ гледано. Фер је било да су накнадно делегирани и када се знало ко се бори за злато, рецимо Шпанци.

Нећу више да роним сузе, нема разлога, не треба се ни сребром превише тешити, само поносити!

Предстоји тежак пут до Лондона. Све је јасно, прошли смо кроз лутања и сада знамо, одбрана је као челик, преостаје дотеривање фазе напада. Дисциплину атака суптилно обогатити смислом игре и верујем да ћемо онда заиграти поред Тауер бриџа.

На крају, жуље ме она два Хансенова гола из деветерца, ту смо једино оманули. Још нешто, нервирају ме хвалоспеви Вилбеку како је велемајсторски подигао форму. Тријумф Данаца је рођен дисциплином какву сањам за Орлове. Златни тренутак ЕП за мене није Хансенова серија у финалу! Где би  били нови шампиони да у финишу меча са Македонцима, само пет секунда после шута Лазарева, Хансен са пода није бацио лопту десном крилу које је било тамо где му је место и победили са звуком сирене!

Нећу да се бавим алтернативном историјом као на пример Твентин Тарантино са већ славним филмом „Проклетници“. Само питам: шта би било онда да није у питању систем и дисциплина игре Данаца? Наравно и рад. Лепо објашњава Вања Грбић, све је и у спорту рад и то сто посто, таленат само надградња и вештина.

Орлови још једном свака вам част и главу горе, зар вам и Данци нису признали како им се догодило златно чудо у Београду.

Време је за кућу. Операција Ајндховен је завршена медаљом. Ништа ново када су ватерполисти у питању. Дуел са Црном Гором , некада другим оком у глави није изазвао посебне емоције. Не до тренутка када су на трибинама виђени званичници ове државе. Председници државе и Скупштине, Филип Вујановић и Ранко Кривокапић, чија политичка размишљања најчешће нису подударна, су заједно дошли да пруже својим пуленима подршку. Поред њих још стотинак навијача без обзира што је питање уласка на базен било отворено до последњег тренутка.

Српски ватерполисти су се пре подне одмарали гледајући Ђоковића. Увече су после свега отишли да прате рукометаше. Сигурно да и Ноле и Станићево друштво прате макар крајичком ока шта се догађа у холандском  базену. Узајамна подршка, спортисти знају шта то значи.

Председник државе Борис Тадић је са рукометашима. Нолету подршку пружа Владе Дивац, први човек олимпијског спорта. Овим мојима нико. Бар никога не видесмо. Неки су најављивали долазак. Затим одустали.

Можда ће неко да буде на аеродрому. Није ни важно. Тек показан је такав недостатак слуха од стране политичког врха да је то равно пацерском превиду у шаховској партији. Истина, долазак неког политичара самим спортистима значи толико само да виде да неко прати шта раде. Ништа друго. Неће они играти слабије ако на трибинама нема овога или онога. Али да то изазива подмсешљиве коментаре не треба да причам. Љутимо се на судије кад имају различите аршине. Што онда то јавно не би рекли и када су у питању они који нас воде.

Ови моји су толико пута обрадовали нацију, селили се са једне на другу терасу да су можда и досадили. Ко зна. Као да имамо толико успешних да неке можемо да прескочимо. Каква заблуда. Озбиљна држава на томе не пада. Уместо да искористе сваку прилику, медаљу, пласман у финале они праве селекције. Довољно је било да дође помоћник министровог трећег секретара, али да се зна да је неко дошао.

Знам само да ће их Иван Ивановић позвати у своју емисију, јер човек има слуха. Па онда нека у оним својим порукама политичке природе каже шта мисли о свему овоме. А политичари нека се спремају за изборе. Ту су ипак најјачи, у продаји магле.

Ветрењача престаје са радом. Нека се припреми Биг Бен.

Главу горе, Орлови! Задивили сте сваког љубитеља и поштоваоца спорта, без обзира што је измакао шампионски појас. Измакао је онај златни тањир намењен најбољем на Старом континенту, али такав је спорт, нама недостаје, а Рафа Надал би тако слатко препустио Ђоковићу онај тањир што му је светски број 1 увалио по седми пут! Без обзира што нећемо славити шампионски, бајка је макар и сребрна, ипак, једна лепа зимска прича, дивна зимска бајка.

Задивили сте и то имајте на уму све, недостајала је она једна, увек кобна лопта да буде и јава, златног сјаја. Догађа се тако, Микел Хансен је био неухватљив баш у оним критичим моментима, кад смо били на корак од преокрета. Постигнуто је много и то треба увек имати на уму, поготово кад се мисли врате само неколико недеља уназад. Треба признати, није ни у сну оволико очекивано од Орлова, оптерећивала их је и неверица поготово оних који су наводно рукометни људи и упућени у суштину овог спорта. Демантовали су све Орлови, недостајало је и недостаје, ето, само злато, изгубили смо ту трку за прса.

Идемо даље, први покушај да остваримо највише у рукометном спорту, уједно и да се докопамо Олимпијског турнира у Лондону, није успео. На реду је априлско искушење, предстоји нам квалификациони турнир у Шпанији, где ћемо се још поред домаћина надметати са Пољацима и Алжирцима. Идемо даље, било је добро, и сребро има диван сјај, после поготово више од деценије трофејног поста…

Слика је муњевито обишла свет, пољупце и загрљаје, пријатељске поздраве наших и хрватских асова рукомета. Дивота спорта! Упечатљивије и моћнији од дневне политике и странпутица националних страсти тај дух спорта, витешки смисао надметања, лепше лице људскости.

Орлови су славили, из срца су изнедрили сребро, “каубојима” осташе сузе, не огуљена колена, ма да су поклекли пред силином Станића и наше одбране. Омамљени и хуком Арене. Поражени су се понели џентлменски и људски, питам се – нису ли заслужили и мало наклоности у мечу са “црвеним фуријама”…

Предстоји последњи транс срца Орлова и Арене! Верујем да ће Вуковић смислити како да надмудри Викинге и обузда пре свега Мику Хансена, најопаснијег када је на средини и у фокусу данских напада. Све остало ће решити наша одрана, не памтим да се икада репрезентација или једна генерација са толико жара нештедимице предавала изгарању пред нашом мрежом!

Колеге су поклониле Новаку Ђоковићу “мој наслов” резервисан за дан Де нашег рукомета, али остаје име игре Орлова на овом ЕП – Храбро срце!

Орлови, злато вреди сваке жртве и сваког дамара срца у тих преосталих 60 минута до проласка кроз врата златне славе!

Кад сам пре отприлике годину дана, критиковао одлуку Ане Ивановић да небитни турнир у Патаја ситију претпостави игрању за Србију у Фед купу у Новом Саду, добио сам из кругова блиских бившој тениској краљици оптужбе „да сам је испљувао, да сам малициозан“ и слично.

Ситуација се ове недеље поновила, иако су се све тенисерке прошлог пролећа у Братислави договориле да у 2012. покушају да освоје титулу – Ане опет нема. Сада се нешто договорила са селектором, али шта год да је тај договор, епилог је исти – ње неће бити у српском тиму.

На срећу, Јелена, Бојана и Александра нису заборавиле договор из Словачке, па шансе за победу над Белгијанкама ипак постоје. Али тема овог текста нису критике Ани за ново избегавање репрезентативне обавезе, него указивање на велику грешку.

Зашто? Зато што пропушта велику прилику да уради значајну ствар и за себе саму.

Руку на срце, са аспекта некога ко је био број 1 и грен слем шампион, ово што Ивановићева последњих сезона ради је траћење каријере.

Већ више од 3,5 године Ана игра за друго коло ту, треће тамо, понеко четвртфинале, безначајну титулу на Балију, улазак у првих 20 на свету и томе слично. Да није њене непоновљиве лепоте и предивног карактера, одавно би била заборављена.

Играње за Србију у Фед купу би то могло потпуно да промени. Прво, реална могућност освајања титуле светског екипног шампиона у женском тенису, донела би још један велики трофеј Аниној колекцији, највећи после оног париског из јуна 2008.

Друго, како сада ствари стоје, после више од три године изостанка из било које озбиљније конкуренције за највеће пехаре, њој би лакше било да се великог успеха докопа у тиму, него појединачно.

Јер, један од највећих проблема Ивановићеве је крхко самопоуздање, а у репрезентацији је то лакше поднети, јер ту често има ко да поправи ваше грешке. Уосталом, Фед куп има само три кола, па га је лакше освојити него грен слем.

Треће, зашто Ана не би прошла као Ноле, Јанко и Виктор па тријумфом у Фед купу лансирала турнирску каријеру у неслућене висине.

Сва тројица српских мускетара заиграли су после тријумфа у Арени далеко боље и сви кажу да им је у томе највише помогло баш освајање Дејвис купа.

Ово сам мислио и пре годину дана, када сам написао да ће неиграњем за репрезентацију Ана остати без места у сазвежђу највећих српских спортиста који су осим индивидуалних успеха освајали и највеће светске титуле за Србију.

То мислим и данас, уз додатак да сада тријумф у Фед купу уопште није далеко и да сам сигуран да би помогао да распламса личну каријеру.

Признајем, био сам се дебело распиштољио на оних 15:8, препустивши се маштању коју ћу кошуљу и машну да изаберем за полуфинале. Шта ћете, себи сам давно обећао ако стигнемо тамо где желимо сви ми заједно са Орловима да ћу коначно после дуго времена да обучем одело. Шта ћу, такве су ми навике, Горан Бреговић има оркестар за свадбе и сахране, а ја облачим свечано рухо баш једино у таквим приликама. Ништа, остаде ми машна у ормару, али имамо још два зицера, биће све како треба.

Могло је све да буде готово, али шта ћемо ту је и наш менталитет, мало опустимо кад нам иде добро и тако је остало да проведем ноћ у бесаници, пребирајући зашто се све тако по мало разочаравајуће завршило.

Наизглед нам се поновила прича из меча са Словацима, али није тако. Борили су се Орлови лавовски до последњег секунда. Заиста, учинили су све да одбране победу, није успело. Присећам се Бранислава Покрајца и његове тезе да све што одлучује, вреди једне лопте…

Обећао сам себи да нећу помињати судије, дозволили су жестоку мушку борбу, али три детаља ме жуље. Играње ногом оног грубијана Рогича, како нису видели да је лопта прешла црту после шута, не замерите да ли Илића да ли Манојловића. И најзад, зашто су подигли руку када смо имали активан напад у том последњем минуту, затресли мрежу. Нека су били и кораци, није било у реду да тренутно подигну руку и да нас прогласе пасивним актерима драматичног финиша.

Па ништа, поновићу још једном имамо два зицера и нећете веровати, колико смо ми били утучени што је измакло за тренутак полуфинале, разочарани су ништа мање и Данци! Јер, да су Панцери поклекли њихов план је био јасан да одвале Немце и Швеђане и стигну у полуфинале и са шест бодова. Без обзира на све, мислим да “панцери” нису ни мало сигурни. Врло лако може да се догоди да их управо Викинзи и Пољаци укоче на тих пет бодова.

Вратићу су поново девизи “и медаља и Лондон”. Упркос свему, ствари се повољно одвијају, убеђен сам да ћемо играти у полуфиналу, без обзира ко са нама крене у завршни четворомеч, једина ми брига може да буде евентуално да се ту ушуњају и Словенци…

Помислио сам улазећи прексиноћ у Арену да сам погрешио, да сам у Скопљу! Пада ми помисао, можда би било добро, да промени домаћин редослед мечева, па да играмо пре Македонаца, данас против Швеђана. Онда би смо имали прави амбијент, а прихватам и Станићево правдање понекад мало тихих Београђана, или су улазнице скупе, или не верују у рукомет.

Ја верујем и у рукомет и у наше Орлове.

Орлови, полетите вечерас ка звездама! Прилика је јединствена, стојите никада боље. Како да не, наоружани максимумом бодова освојених у јачој групи и против силних ривала од ових што стижу у Арену из Чаира. Играте пред својима, на своме! Па шта је још потребно осим да заиграте као и кад је „грмело“ у Пиониру.

Добро, Богојављенско вече није баш било како смо се надали и веровали… Попустио је колан дисциплине игре, пукао учкур самопоуздања, затегните их вечерас што чвршће, жестоко! Запамтите, Немци имају неупоредиво више разлога да стрепе! Сломите их мудром игром, без срљања, головима високе специфичне тежине, ни случајно не смеју да дођу до лаких погодака.

Прексиноћ су нас словенска браћа Пољаци и нажалост Словаци, подсетили да на великим такмичењима никада ништа није готово до последњег звиждука судија. Изађите на терен одважно, не помишљајте на слабости или предају.

Имајте на уму и да имате велику прилику и огромну обавезу, играте и за свој народ и не заборавите да сте одрастали у мутним временима санкција, изгубљене године дечаштва претворите у вашу и радост Србије.

Заборавите рачунице и бодове. Играјте да победите и, победите!

Од егзибиције, до полутрагедије… Нема ту другог коментара осим оног класичног, изреченог народном мудрошћу, играчка–плачка…

Било је сјајно у почетку, а онда су младићи из другог плана, бићу саркастичан, почели да играју екипно. Сви до једног, екипно су покушавали свако за себе да се истакну и ту је онда дошло до кратког споја између жеља, могућности и потцењивања већ грогираног ривала.

Кажу није страшно, нема значаја. Није тако. Пре свега, окрњили смо тешко стечени ауторитет у првим утакмицама, открили нама иначе познате слабости, и што је најгоре, потрошили више енергије него што је било потребно и планирано.

Памет у главу, друге нема против Панцера. У суботу увече мораћемо да убацимо све адуте у игру: Арена, Калашњиков, Месечина и бар десет и више хиљада Београђана. Идемо даље!

Ствари не стоје тако лоше, расплет у Нишу, гурнуо је у други план Швеђане и сензационалне Македонце, имају само по бод. Највећи губитник је вицешампион света Данска. Попише Викинзи од сабраће са Исланда, леденицу! Тако су зажмурили у последњим минутима у два маха и у корист Пољака, да су много година мажени и пажени од арбитара Данци, остали празних шака и без икаквих шанси на овом шампионату Европе.

Рударски рад, треба имати на уму, то је оно што преживљавају на терену српски репрезентативци. Пред њима је тешка обавеза обнове ауторитета у европским, што значи и светским размерама рукометног спорта.

Прегазили су две велике, тешке препреке, и за сада иду успешно, отуда и не треба ни једног тренутка замерити, када се поткраде по која грешка. Све је то у жељи да буде остварен резултат и једино важан, лепота игре доћи ће када буде време када стигнемо до толико жељене медаље. Велики је то, стварно мора бити наглашено рударски напор та обнова ауторитета према ривалима, према судијама, према моћницима ЕХФ. Наоружани са четири бода за другу фазу ЕП можемо срећом да предахнемо до суботе и наставка тог тешког напорног рада, тешког, јер су противници опаки, а падови увек прете…

Презадовољан сам што смо Данце надиграли по мом рекао бих сценарију. Дисциплином, чврстином карактера што смо лопту коначно схватили као драгоценост вредну колико и подршка навијача. Спречили смо, онако размажене Викинге да се докопају олаких голова, сасекли смо им у суштини главни адут контранапад. Велики поен за Вуковића, одлучио се да „фластерише” Хансена, у прошлости су његови претходници са селекторском палицом често одбијали да примене такво решење, сматрајући га слабошћу и знаком немоћи ондашње и тада чувене југословенске школе рукомета.

Рођена је у уторак увече коначно и та толико потребна хемија блискости и разумевања Орлова и гледалишта, бацивши у канту за отпатке приговоре Београђанима на млакости и штедњи грла и дланова. Суштински беспредметна! Звучао је Пионир као онај чувени фудбалски „коп” Олд Трафорда.

Беспредметне замерке гледалишту, баш као и провокације о наклоности судија Орловима. Однос снага је познат пиштаљке већ годинама имају пречесто скандинавско–германски, језиком музичара речено, тоналитет.

Настављамо корак по корак рударски опет наглашавам. Свака будућа победа је степеница више ка поштовању Орлова. Колико је недостатак ауторитета тежак и како зна да буде болан показује искуство Македонаца. Нису тек тако прексиноћ летели упаљачи на терен Чаира. Дугујем јужним суседима дебело извињење, оцених их као сасвим просечне и аутсајдере ЕП. Погрешио сам и сад навијам да сутра изборе други круг.