Несмотрени потез навијача који је желео да гађа неког од хрватских играча, могао је, својевремено најперспективнијег младог играча Европе, да кошта и губитка вида када га је новчић погодио у отворено око. Жарко на жалост није могао да помогне репрезентацији у другом полувремену полуфинала, али ни у финалу што је онемогућило српски тим да пружи још јачи отпор Данцима у борби за европски трон.

Леви, средњи бек репрезентације и немачког Рајн Некар Ловена још од среде је у Немачкој где је наставио лечење:

– Нема још ништа ново. Био сам на прегледу, део сочива је оштећен. Вид ми је још замућен. Још има крви у оку, зеница је проширена. Потребно је да прође време да капи престану да делују, око се ишчисти, па ће се тек тада знати да ли постоје неке сметње по вид – јавља Орао Шешум из Манхајма.

У Србији је снег завејао на све стране, у Немачкој није тако:

– Хладно је, али сија сунце. Не, нисам у болници, на кућном сам лечењу, од недеље ћу знати нешто конкретније око стања повреде. Дотле остају само позитивне мисли и да се што пре све заврши – прича Жарко.

– Прија интересовање. Још нисам ставио параф, мада… Било би лепо играти са Рнићем, Маркезом, Станићем, Маркићевићем, све под стручним надзором Велимира Петковића. Бундеслига је свачији сан, па и мој. Прошле сезоне био сам у Шпанији, уз све проблеме који су пратили Арате, што се каже нигде ме није било. Тада сам и у репрезентацији био само вечита замена. Живот је чудан, промени се преко ноћи. Искрено, више ми прија ова садашња половина – рекао је Бељански.

Сребрни Орао није имао времена за одмор, репрезентативни дрес заменио је црно–белим и одмах показао да је спреман за изазове које очекују шампиона.

– Није ми потребан одмор, пун сам утисака, позитивне енергије, желим да то пренесем на саиграче, све у клубу, у окружењу. У Партизану никад није мањкало доброг расположења, тако је и сад, али желим да то надоградим и да одлична атмосфера постане још боља – истакао је Костадиновић.

Прошло је пет дана од освајања сребрне медаље, како се осећате како време пролази?

– Успех ми се чини све већим и већим. После финала ми је било криво, али сам знао да смо учинили пуно другим местом. Како време пролази сребро све више сија. Прво велико такмичење и медаља. Многи цео живот тренирају и не добију такву прилику. Пресрећан сам, драго ми је што сам био део велике екипе, где је тимски дух и заједништво толико изражено, да је то невероватно.

Вратићемо се на балкон

После великог резултата на ЕП, Орлове је, заједно са ватерполистима, испред Скупштине дочекало око 20.000 људи.

– На минус десет срце ми је огрејала маса људи, хвала им велико на незаборавном дочеку. Остварио ми се сан. Било је баш лепо, неочекивано велики број људи је дошао, било је  лоше време. Због тога вреди тренирати, то ће ми бити додатни мотив да радим још боље и да нас следећи пут дочека више од 50.000 људи. Надам се да ћемо се после Олимпијских игара вратити на балкон. Следе квалификације за ОИ, морамо да наставимо свим снагама да се боримо за Србију.

Упутили смо се у родни град популарног Моше, да посетимо шампиона у његовом дому и видимо како проводи преостало кратко време у својој земљи. Већ данас леви бек путује назад у Немачку, обавезе у Килу не могу да чакају.

Тек што смо ушли у Шумадију обасјало нас је сунце, а око нас идила, све прекривено снегом. Није нам дуго требало, а већ смо стигли у главну улицу у Аранђеловцу, у самом центру је нова зграда, а на другом спрату стан шампиона. Врата нам је отворила супруга Маја, а Момир ту, одмах до ње и љубазно су нас позвали да уђемо.

Осетила се одмах топлина дома, слике Маје и Момира су свуда около, а ту су и неизбежне фотографије пса Арчија, оправдано одсутног.

Ту је и трофеј намењен најбољем играчу Европског првенства…

– Употпунио сам сад све оно о чему сам као мали сањао. Међутим, тај пехар МВП играча није мој, то је плод сјајног тима, колектива, јер репрезентација Србије је тим, али је изнедрила два појединца. Ово је колективни спорт, тако да заслуге припадају тиму, без екипе ништа не бих могао.

Да ли сада за себе можете да кажете да сте играч, пошто сте недавно изјавили да то нисте, јер немате медаљу са Србијом?

– Да, сад сам постао играч! Лепа је и Лига шампиона, бити најбољи је стварно сјајан осећај, али тек кад нешто урадите са својом земљом, онда осетите праву и истинску срећу.

Комплетан ексклузивни интервју са Момиром Илићем, детаље са прославе у ресторану „Рујна зора” и још много тога занимљивог, можете да прочитате у издању Спортског журнала за четвртак, 2. фебруар.

Шешум је повређен на полуфиналном мечу против Хрватске када га је метални предмет из гледалишта погодио у десно око.

Бачкопаланчанин данас напушта болницу, а какво је стање повреде?

– Још има крви у оку, треба да се ради дренажа, да се вид избистри. Немам јасну слику, још су ми предмети мутни, сутра путујем у Немачку где ће ме прегледати и тамошњи лекари, па ћемо да видимо – прича Бачкопаланчанин из болничке постеље.

Сећате ли се шта се догодило у петак у тренутку повреде?

– Сећам се да смо на полувремену кренули ка излазу, скоро већ ушли у тунел када ме је нешто погодило у око. Не знам да ли је упаљач, неко каже да је новчић, знам само да ме је ужасно заболело. Када сам отворио око, нисам ништа видео. Кад су ме погледали доктори у свлачионици рекли су да морам хитно у болницу да се види шта је у питању.

Како сте се осећали, није вам то први пут да сте задобили такву повреду? У Веспрему оне трагичне ноћи, фебруара 2009. када је страдао Ваш клупски друг Марјан Козма, повређено Вам је лево око…

– Свашта човеку прође кроз главу. Сви ми доживљавамо у игри повреде, али најтеже ми је било што због глупости нисам могао да помогнем у другом полувремену, последњих пет минута сам гледао у болници на телевизији. А, тек у финалу…

Како сте доживели скандирање вашег имена у Арени током финала?

– Врло емотивно. Нисам био у стању да устанем, одреагујем, једноставно помешана су ми осећања. С једне стране ми је драго што су ме се сетили, а опет ми није било свеједно, јер ме је највероватније неко од наших навијача и повредио…

Утакмицу сте гледали из ложе у друштву председника Бориса Тадића. Много сте разговарали, о чему?

– Углавном су то били коментари на утакмицу. Председник се разуме у спорт, али навијачки, са много емоција преживљава сваки потез. Иако нисмо победили, рекао је да је то огроман успех.

Звали и клупски другови

Да ли су Вас звали другари из Рајн Некар Ловена?

– Јесу наравно, честитају сви редом, питају за здравље. Разговарао сам и са потпредседником, клупским лекаром. Тамо ћу наставити лечење.

Тако је селектор Србије успео оно што је мало коме пошло за руком, да обједини три одличја. После две златне медаље са СП и ОИ, Вуковићу је на грудима засијало сребро, са првенства које ће дуго, дуго памтити. Био је ово повратак отписаних…

– Мало ко је веровао да можемо до медаље. Чак ни играчи нису били сигурни, у то је веровало нас неколико будала – рекао је Вуковић.

Не можете да не будете задовољни после сребра?

– То никако. Нећемо да се лажемо, направили смо много. Задовољан сам и свакако поносан на ове момке.

Играчи истичу да репрезентација коначно има колективни дух?

– Ни момци у почеку нису у потпуности веровали шта радимо, али смо за кратко време направили атмосферу. На томе смо дуго радили и на крају успели. Створили смо тим, до сад смо имали скуп појединаца, а сад имамо колектив. На том духу смо саградили медаљу, на томе сам најпоноснији.

Освајањем сребра обезбедили сте квалификације за Олимпијске игре и пласман на наредно Светско првенство у Шпанији. Шта даље, пошто су већ у априлу прве обавезе?

– Прво ћу добро да се одморим и склоним од свега. Размислићу шта и како даље.

На шта конкретно мислите?

– Има много ствари које ми се нису свиделе, без обзира на резултат. Размишљали смо о много чему, догодило се и оно на шта не можемо да утичемо. Па, ето, наш човек нам је избацио играча, јер га је погодио кованицом у главу. Ипак, на крају лепе ствари преовлађују, имамо разлог да славимо, па уживајмо у овим данима.

– Само сам део тима, ово је колективни спорт.

Али, шта би да није њега, његових шутева, стабилности, срчаности. Прави правцати Орао са Букуље.

Момир Илић електротехничар по струци, са статусом звезде у Немачкој, али ни изблиза размаженог, екцентричног понашања. Све је у Моше подређено рукомету.

– Поред породице рукомет ми је све у животу.

Играчки и људски Илић је сазрео баш у прави час, баш када је Србија по први пут у прилици била да гости европску елиту. Као права јуначина, капитенчина месец дана пре битака на европском првенству храбро је најавио:

– Сад је прави час за медаљу, ко зна када ћемо имати овакву прилику више. Време је да рукомет вратимо где му је место, Србији дарујемо још радости. Да, да спреман сам да преузмем улогу лидера. Све бих дао за медаљу.

На корак до сна, уочи финала Момир је онако искрено, са окицама на пола копља од умора и исрпљујућих битака изговорио:

– Нећу бити срећан ако не освојимо злато.

Баш пре те утакмице стигла му је још једно признање, за најкориснијег играча шампионата. После меча је истакао да му је важнији тимски успех од личног признања.

– Прија то што сам МВП, али много важнија је ова медаља на мојим грудима. Ово је тимски спорт, свако индивидуално признање је продукт добре игре тима. Да није било саиграча не би био најбољи играч. Криво ми је што у финалу нисам био на нивоу МВП играча. Пуно је емоција, у исто време сам срећан и тужан, али како време пролази радост побија жал, велику смо ствар учинили – рекао је број један Европског шампионата.

Илић МВП шампионата

Најкориснији играч је  опет Србин – Момир Илић. У одбрани нико не може на црту Шпанцу Вирану Моросу. Краљ стрелаца је Македонац Кирил Лазаров са 61 голом на седам утакмица, у просеку 8,71 по мечу.

Главу горе, Орлови! Задивили сте сваког љубитеља и поштоваоца спорта, без обзира што је измакао шампионски појас. Измакао је онај златни тањир намењен најбољем на Старом континенту, али такав је спорт, нама недостаје, а Рафа Надал би тако слатко препустио Ђоковићу онај тањир што му је светски број 1 увалио по седми пут! Без обзира што нећемо славити шампионски, бајка је макар и сребрна, ипак, једна лепа зимска прича, дивна зимска бајка.

Задивили сте и то имајте на уму све, недостајала је она једна, увек кобна лопта да буде и јава, златног сјаја. Догађа се тако, Микел Хансен је био неухватљив баш у оним критичим моментима, кад смо били на корак од преокрета. Постигнуто је много и то треба увек имати на уму, поготово кад се мисли врате само неколико недеља уназад. Треба признати, није ни у сну оволико очекивано од Орлова, оптерећивала их је и неверица поготово оних који су наводно рукометни људи и упућени у суштину овог спорта. Демантовали су све Орлови, недостајало је и недостаје, ето, само злато, изгубили смо ту трку за прса.

Идемо даље, први покушај да остваримо највише у рукометном спорту, уједно и да се докопамо Олимпијског турнира у Лондону, није успео. На реду је априлско искушење, предстоји нам квалификациони турнир у Шпанији, где ћемо се још поред домаћина надметати са Пољацима и Алжирцима. Идемо даље, било је добро, и сребро има диван сјај, после поготово више од деценије трофејног поста…

Са финала, ипак није изостао, стигао је у Арену са фластером на десном повређеном оку да макар добрим вибрацијама погура Орлове до највиших висина. Седео је у ложи Арене тик уз председника Србије Бориса Тадића и председника Републике Српске Милорада Додика.

Била су уз њега још и два аса светског гласа, један од најбољих голмана света свих времена Андреј Лавров, па једнако легендарни Француз Џексон Ричардсон.

– Мени је најтеже. Иако нисмо освојили злато ово је велики успех за нас. Пружили смо максимум, много смо се испразнили против Хрвата, али смо и поред тога нон стоп држали прикључак за Данцима.

Шешум сматра да ће ово сребро бити велика инјекција за тим у будућности.

– Ово што смо доживели на овом такмичењу је непроцењиво. Невероватно нам је скочило самопоуздање.

Тај турнир је на програму од 6. до 8. априла у Мадриду, где ће олимпијску визу за Лондон изборити два првопласирана тима. Српски рукометаши прву утакмицу играју против домаћина Шпаније, а потом следе мечеви против Алжира и Пољске.

Последњи пут српски рукометаши су играли на Олимпијским грама 2000. године у Сиднеју.

Преостала два квалификациона турнира биће одржана у Гетеборгу и Загребу. Репрезентација Шведске ће играти против Мађарске, Македоније и Бразила, док ће противници Хрватске бити Исланд, Чиле и Јапан.

Директно учешће на Играма у Лондону обезбедили су светски првак Француска, Јужна Кореја (Азија), Тунис (Африка), Аргентина (Америка), Данска (Европа) и домаћин Велика Британија.