– Mа мора да буде играч.

Неку годину касније Рађен је изборио своје место у репрезентацији. Није играо у Берлину у финалу Светске лиге 2007, јер му је претходно страдао нос на квалификационој утакмици у Пескари. Стоички је издржао велике болове, ни мало лаку интервенцију.

У олимпијској 2008. је показао какав је играч. Малага ЕП и одличне игре. Тада смо разговарали, рекао је:

– Нисам више клинац. Верујем да могу да играм у овој екипи.

Одрађивао је свој део посла у одбрани. У нападу користио сваку прилику. У Пекингу, у мечу за бронзу, хладан као шприцер, заледио је голом Црногорце.

Даља прича се зна. Медаља до медаље у 119 утакмица и 46 голова.

Већ је на Хиосу. На почетку разговора пита:

– Шта је, бре, то код вас? Снег до колена. Овде је данас око 20 степени.

Ајндховен је наравно сјајна прича у Николиној каријери. После сребра у Малаги и бронзе у Загребу стигло је злато. Рађен је био и светски првак, победник Светске лиге и Светског купа. Са Партизаном шампион Европе.

Утисак је да је у сваком погледу сазрео. Каже да то важи за екипу:

– Године су ту, све смо јачи на том плану. Сетите се Рима, злато… Онда стижу Загреб бронза па Шангај сребро. То није било то. И знали смо. Сели смо и разговарали отворено, искрено. То је наше највеће богатство. Та атмосфера која нас не напушта од првог дана. Психолошка припрема јесте велики адут. У самој игри све полази од одбране, ту су потребни и снага и дисциплина и наравно квалитет. Овога пута је велики број играча дошао до изражаја и то је сада наша највећа предност. И време је било за тако нешто.

Многи сматрају да је овој екипи довољно да се појави на Олимпијским играма у Лондону и да само окачи злато око врата:

– Било би лепо да је тако, али није. Далеко од реалности. Медаља из Ајндховена је дивна ствар, сада већ лепа успомена. Тога морамо да будемо свесни. Она и обавезује и тера те да стално размишљаш о будућим изазовима. Нема опуштања, Лондон нам је свима у глави. Треба да будемо као и до сада. Мирни, на земљи, уверени у своје могућности и рад. Па шта буде. Имамо право да се надамо.

– Сами смо себи највећи противници. Ако све одиграмо како се договоримо, ако „дечије болести” гурнемо у страну, oнда не би требало да буде зиме.

Такође често додаје:

– Немојмо да се оптерећујемо резултатима. Овој генерацији јесте циљ што бољи пласман у Лондону. Али играће се и после. Мислим чак да ћемо зенит да доживимо 2016. године у Рио де Жанеиру.

Тако прича Вања Удовичић, капитен првака Европе, ватерполиста који је врхунским партијама дао велики удео невероватној серији успеха српског ватерпола.

Пратећи га у Ајндховену стекао сам утисак као да је желео да избегне медијску помпу, да се у миру припрема за највећа остварења:

– Зашто мене јуриш за изјаву. Сачекајмо да прође све па ћемо да причамо.

Ипак, знајући обавезе капитена био је љубазан да најави финале са Црном Гором, да после тога да изјаву којом се обратио целој нацији. Понављамо:

– Ово су велики моменти за државу, спорт. Како једна мала земља може да буде велика. Поносан сам и захвалан свима у екипи што се тако осећам.Подршка навијача из Ајндховена је била невероватна, поруке из Србије бројне. То је диван, неописив осећај.

Дан по доласку у Београд, гостујући по редакцијама, није стигао до “Журнала“. Разговор је обављен телефонски, већ тренира са Младости. Било је отровних стрелица из Загреба после прве утакмице Србије и Црне Горе. Није желео уопште да коментарише мада никоме не би било пријатно.

И разговор почињемо питањем, да ли је у Загребу као пре:

– Јесте, поштују ме као играча, човека. Чак једва и проговоримо о Ајндховену јер су свесни да није наша утакмица њих избацила.

Времена за славље није ни било.

– Штета, могли смо бар мало да уживамо јер то злато је награда за све што смо показали на шампиоинату Европе и припремама које су претходиле. Али такав је спорт, леп и понекад суров.

Слаже се са констатацијом да су осцилације биле сведене на минимум.

– Када смо такви онда не бринем. Ни једног тренутка нисам страховао за исход утакмице. Чак и у првом мечу са Црном Гором сам веровао да можемо да направимо преокрет.

Одмах спушта лопту на земљу:

– Не желим да се ове моје речи схвате као препотентност. Још нисмо то заслужили. Али не бежим од тврдње да само доминирали у сваком сегменту игре.

Тврди да у оваквој причи није тешко бити на месту онога који предводи састав:

– Анализирајте претходна такмичења ове генерације. Сада смо први пут после Рима имали прави баланс, да се зна ко шта ради, да сви одиграју према очекивањима, чак и преко плана. То је рецепт, када имаш већи број играча моћних да ураде све што замисле.

И онда даје изјаву за наслов текста:

– Знате шта је најважније ? Глад! Глад за победама, доказивањем, одмеравањем себе са другим репрезентацијама, са конкурентима у својој екипи. Зато не сме да буде опуштања. Тачно је, сада смо сви окренути клубовима, али морамо да знамо да је крајњи циљ Лондон. То је још шест месеци када је ватерполо наша једина тема…

Још у генерацији великана Вујасиновића, Шапића, Икодиновића показао је да је наша земља у њему добила играча за велика дела.  Касније још два одличја, сребро у Малаги и бронза у  Загребу. Нова страница у Прлаиновићевој књизи успеха је везана за европско злато у Ајндховену. Времена за славље нема. Већ се ради у Ђенови, Про Реко очекују мечеви.

Србија се дизала из меча у меч. Поједини делови сусрета са Италијом и Хрватском су за памћење:

– Јесте, то су баш две упечатљиве четвртине. Хрватима смо мрежу погодили шест пута за осам минута. Код Италијана смо имали чудан почетак, 4:5 у првој четвртини. Онда смо у другој све наместили. Права доминација. Да не заборавим реч је о тада владајућем европском прваку и актуелном светском шампиону. Шта да кажем о судијама. Није био уједначен критеријум и најгоре је када се мења у току самог такмичења.

У комплетној оцени увек трезвени Прлаиновић каже:

– Да, баш сам задовољан.Најважније је да смо освојили злато и тој причи ћемо уживати у неколико наредних година.

Слаже се са констатацијом да је учинак свих играча био далеко виши него на претходним такмичењима.

– После светског првенства у Риму и освојеног првог места требало нам је времена да сазримо као екипа. Због тога нисмо можда урадили све у Загребу 2010. и Шангају годину дана касније. Овога пута се све поклопило и укупни учинак је био далеко већи.

Влада је, како је саопштено, оценила да постигнути резултат има посебну међународну вредност и значај за Црну Гору.

Црна Гора је у финалу шампионата Европе у ватереполу изгубила од Србије са 9:8.

- Били смо моћни. Видело се то и по понашању противника, и то не само у базену. Место на којем смо сада нам припада апсолутно заслужено По општим оценама направили смо искорак, индивидуално, екипно и тактички.

Следи одмор, па пуњење батерија за Олимпијске игре. Прва утакмица је 29.јула.

- Лондон је већ почео али од 1.јуна ће све апсолутно све бити подређено том догађају. Па ко издржи…Ових 14 играча из Ајндховена ће добити помоћ од стране још тројице или четворице. Више не треба. Биће у штабу и Дејан Савић до тренутка када почну обавезе са омладинском селекцијом. Задовољан сам. Имамо тројицу голмана, могу да се ослоним на сваког.

– Ми знамо да је Европско првенство била само успутна станица на путу према коначном циљу – златној медаљи у Лондону. Нисмо много славили, мало због умора јер смо прилично исцрпљени, а мало јер знамо шта нас очекује у наредном периоду.

Званично најбољи ватерполиста света не крије да је самопуздање српском тиму после тријумфа у Ајндховену на још вишем нивоу:

– Турнир у Ајндховену нам је значио да видимо где се налазимо и шта бисмо могли да поправимо. После начина на који смо освојили титулу, тешка група, па онда сигурна игра против Италијана у полуфиналу и тријумф против Црне Горе у финалу, самопоуздање може само да нам расте. Имамо много разлога да будемо оптимистични.

Он истиче да му је срце пуно што су ватерполисти заједно са Новаком Ђоковићем и рукометашима донели велику радост народу:

– Веома смо задовољни урађеним на шампионату Европе, а чињеница да смо бар на један дан разгалили народ посебно прија. Навијали смо за Новака и за рукометаше, слали једни другима позитивну енергију. Подршка публике и нама је веома важна, било је заиста сјајно у Ајндховену где смо имали подршку као да играмо код куће. Надам се да ће бити још пуно разлога за славље.

Позлатили су га и они чији спорт је „у шпицу” најчешће током врелих летњих месеци. Ватерполисти Србије вратили су се из Ајндховена у Београд,  као нови-стари  шампиони Старог континента.

Селектор Дејан Удовичић се захвалио играчима, руководству Савеза.

– Хвала и навијачима, како онима који су нас подржавали на лицу места, из Холандије, Белгије, Немачке, тако и онима који су овде у земљи свим срцем били уз нас. Још једном хвала репрезентативцима и свака вам част.

Селектор је похвалио организатора такмичења, а потез Савеза да наша репрезентација буде сама у хотелу, оценио као пун погодак. Касније у разговору са медијима Удовичић је Европско првенство упоредио са формулом 1.

– Ајндховен би могли да гледамо и као званични тренинг за Олимпијске игре, борбу за најбољу стартну позицију. Сви су је желели, а ми смо дошли до ње. Циљ у Лондону је јасан – златна медаља. То сам рекао још 2008. Сада само понављам – закључио је Удовичић.

– Ово је велика победа за Србију. Имали смо три финала. Показали смо колико је мала Србија велика – рекао је Удовичић на аеродрому „Никола Тесла” и захвалио се саиграчима, тренеру, стручном штабу и свима који су навијали.

Селектор Дејан Удовичић такође се захвалио свима који су помогли.

– Хвала свима који су помогли да после 2006. године поново будемо први у Европи. Хвала навијачима, сарадницима. Хвала момци – свака част – рекао је Удовичић.

Голман репрезентације Слободан Соро истакао је да ватерполисти увек имају притисак када иду на неко такмичење.

– Размазили смо публику. Имамо обавезу да побеђујемо. На овом Европском првенству је било тешко, нарочито због групе у којој смо играли. Било је интересантно. Мислим да смо показали највише од свих и да смо заслужено освојили златну медаљу – рекао је Соро.

Репрезентативац Србије Живко Гоцић објаснио је да ватерполисти у сваку утакмицу улазе најискреније.

– Тако је било увек, тако је и сада. Надам се да ћемо имати успеха и за неколико месеци на Олимпијским играма у Лондону – рекао је Гоцић.

Председник Ватерполо савеза Србије Велибор Совровић објаснио је да је Европско првенство у Ајндховену било контролно такмичење за Олимпијске игре и није крио задовољство због успеха који је у Холандији остварен.

Србија је на последњих 16 такмичења (олимпијске игре, европска и светка првенства, као и светска лига) освојили 15 медаља, од којих су 10 биле златне.

Време је за кућу. Операција Ајндховен је завршена медаљом. Ништа ново када су ватерполисти у питању. Дуел са Црном Гором , некада другим оком у глави није изазвао посебне емоције. Не до тренутка када су на трибинама виђени званичници ове државе. Председници државе и Скупштине, Филип Вујановић и Ранко Кривокапић, чија политичка размишљања најчешће нису подударна, су заједно дошли да пруже својим пуленима подршку. Поред њих још стотинак навијача без обзира што је питање уласка на базен било отворено до последњег тренутка.

Српски ватерполисти су се пре подне одмарали гледајући Ђоковића. Увече су после свега отишли да прате рукометаше. Сигурно да и Ноле и Станићево друштво прате макар крајичком ока шта се догађа у холандском  базену. Узајамна подршка, спортисти знају шта то значи.

Председник државе Борис Тадић је са рукометашима. Нолету подршку пружа Владе Дивац, први човек олимпијског спорта. Овим мојима нико. Бар никога не видесмо. Неки су најављивали долазак. Затим одустали.

Можда ће неко да буде на аеродрому. Није ни важно. Тек показан је такав недостатак слуха од стране политичког врха да је то равно пацерском превиду у шаховској партији. Истина, долазак неког политичара самим спортистима значи толико само да виде да неко прати шта раде. Ништа друго. Неће они играти слабије ако на трибинама нема овога или онога. Али да то изазива подмсешљиве коментаре не треба да причам. Љутимо се на судије кад имају различите аршине. Што онда то јавно не би рекли и када су у питању они који нас воде.

Ови моји су толико пута обрадовали нацију, селили се са једне на другу терасу да су можда и досадили. Ко зна. Као да имамо толико успешних да неке можемо да прескочимо. Каква заблуда. Озбиљна држава на томе не пада. Уместо да искористе сваку прилику, медаљу, пласман у финале они праве селекције. Довољно је било да дође помоћник министровог трећег секретара, али да се зна да је неко дошао.

Знам само да ће их Иван Ивановић позвати у своју емисију, јер човек има слуха. Па онда нека у оним својим порукама политичке природе каже шта мисли о свему овоме. А политичари нека се спремају за изборе. Ту су ипак најјачи, у продаји магле.

Ветрењача престаје са радом. Нека се припреми Биг Бен.

– Србија је деловала свежије. Остали смо без неколико играча и можда смо имали мање среће. Честитам Србији на злату, као и мојим играчима на борби – рекао је Перовић.

Он је додао и да се његов тим добро борио и да има квалитетне играче који заслужују да буду у врху:

– Црна Гора има добру екипу и вратила се у сам врх.

Репрезентативце Црне Горе подржавало је неколико стотина навијача који су повицима „Вива Монтенегро” бодрили своје љубимце.

После пораза они су аплаудирали својим играчима, и посебно Млађану Јановићу, који је проглашен за најбољег играча турнира.