Пише: Милорад Бјелогрлић
Чобо, Кока, Велија, Уво, Шкија, Хаџија, Фелер, Гуза, Јозо, Сепи, Тица. Нема клинца у Сарајеву који почетком седамдесетих година прошлог века није знао по надимцима састав шампионског тима Жељезничара. Јањуш, Којовић, Бећирспахић, Братић, Каталински, Хаџиабдић, Јелушић, Братић, Букал, Спречо, Дераковић су остали уписани у све фудбалске алманахе као шампиони Југославије у сезони 1971/72.
Нема никакве дилеме да је то највећи успех Жеље у историји. Бити првак СФРЈ у фудбалу није била мала ствар. То је била једна од најбољих лига у Европи.
У недељу увече, тачно у 21 сат, Сарајево је експлодирало. Такав ватромет још није виђен не само у Босни и Херцеговини већ и шире.
Многи тврде да тако нешто није виђено ни у Рију у време чувеног карневала, али ни у Сиднеју који је већ деценијама чувен по новогодишњем ватромету.
Разлог за овај „дернек” је 100 година постојања ФК Жељезничар. Клуб радничке класе, пролетера, „сиротиње” раје, а не разних „служби”, богатих „хаџија”, је прославио век постојања. Жељо је увек био бранилац фудбалске културе.
Тачно у септембру 1921. године радници железнице и њихови синови су основали фудбалски клуб. Постојала су у граду на Миљацки већ САШК Напредак, Славија, али то су били клубови у којима је играла углавном католичка и православна омладина.
Егзистирали су још и Ђерзелез и Баркохб у којима се окупљала омладина муслиманске и јеврејске заједнице. Жељо је још тада био први „космополитски” клуб где национална оријентација уопште није била битна.
У њему су играли сви. Важно је било само да се воли фудбал, а фудбал је и почео да се игра да би се људи дружили и радовали.
„Жељо је религија и живот. Није то само фудбал, већ стил живљења и понашања. За мене је то сести на мост на Долац Малти и попричати о свему, па отићи на пиће. Жељо је одувек важио за нешто што повезује дивне људе који помажу једни друге. А шта треба више од тога?”, рекао је једном приликом Ивица Осим некадашњи фудбалер и тренер Жељезничара, сигурно највећа легенда клуба са Грбавице.
Док је још старом ускотрачном пругом изнад Грбавице саобраћао стари добри ћиро, знало се да ће се три пута чути сирена после које су по правилу уследили атаци фудбалера Жељезничара.
То је редовно био најбољи период игре домаћина. Нико није давао такав подстрек као звук локомотиве и сирене којом су апсолутно све, од чађи углавном „гараве” машиновође бодрили „плави” тим. Радити на жељезници, а не волети Жељу, то је било просто немогуће.
У тренуцима док је пролазио воз, са трибина се могао чути громогласни поклич: „Ми смо Жељини, Жељо је наш”, или песма „Напред Жељо чето плава, нек се чује твоје слава, нек сирене засвирају, навијачи запјевају”. Бољег стимуланса за играче на терену није било. То су била дивна времена.
Мало људи и зна да су легенде клуба Ивица Осим и Мишо Смајловић фудбалску технику усавршавали управо на жељезничким шинама.
Обојица су се родили и одрасли у близини стадиона и пруге. Још као деца су свакодневно ишли на пругу, носили лопту и такмичили се. „Пимплали” су лопту и ходали жељезничким праговима.
Они су тако могли да жонглирају до Бистрика, али неко је морао да изгуби па да му лопта падне на земљу. Требало се вратити кући. Још тада су као деца на шинама најављивали огроман таленат.
Без обзира колико год далеко одлазили у сопствену прошлост тамо ћете увек налазити истинско дивљење према таквом фудбалском бисеру какав је био Швабо Осим.
Ретки су више такви господари игре као што је био Меша Баждаревић, нема ни таквог одузимача даха као што је био „летећи” голман Чобо Јањуш, нема капитена ранга Шкије Каталинског, нико није остављао срце на терену као Енвер Хаџиабдић, нема ни таквих дриблера и освајача женских срца као што је био Пике Мујкић, дуго ће се чекати „бомбардер” као што је био Јозо Букал...
Бошко Јанковић је уз Левандовског једини фудбалер на свету који је дао четири гола Црвеној звезди на Маракани. Сви они су или поникли или одрасли на Грбавици и Жељу су увек носили и носе у срцу. Када сам гледао њих видим најлепши период живота. Сећајући их се поново се јежим. Све ликови са постера моје дечије собе.
Нажалост, свет се заувек непоправљиво променио. Нема више деце на улици да играју фудбал, мобтели и „игрице” су у моди, не иде више ни жељезничка пруга изнад стадиона Грбавица, романтике је нестало.
Доминира само лова и пусти интерес. Управо због тога и Жељезничар последњих година преживљава тешке дане. Имао је клуб кроз историју тешких тренутака када је чак престајао са радом, али увек је из сваке кризе излазио бољи, јачи, јединственији. Тако ће бити и овај пут.
Када је реч о Жељезничару не ради се само о фудбалу. Док је Жеље биће и памћења.
На Грбавици је увек становала радост мог, али и одрастања „милион” Сарајлија, складиште лепих сећања, митова, осмеха, уздаха, радовања, туге. То је била едукација ван школе. Жељо је сан који не да човеку да заспи. Срећно слављениче!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.