ДИРЕКТНО - Врањеш капитен Бувачеве „Армије”

Пише: Славко Басара

Фебруарског дана, Трифуновог или Валентиновог, у БиХ је то увек дилема, грејало је Сунце, падала је киша, створила се дуга. Истог тог дана, Триве или заљубљених, Лета Господњег, овог нашег, двадесет уз двадесет, „Дејтонски споразум” је погодио страшан Рихтер!

Огњен Врањеш, Бањалучанин кога је требала фудбалска „Дејтонска земља” уочи баража за Европско првенство, под притиском “паравојне формације” са трибина стадиона Билино поље и Грбавица, још се фанатицима називају ти „момци босанске дијаспоре”, је рекао: „Доста је, нећу више! Збогом Босно!”

Дете Борца и Крајине, клуба у којем је све предодређено да се бори за своје – и суде му „странци”, није имало другог излаза.

Поштено и карактерно.

Тешко је предвидети следећу изјаву Огњена Врањеша о репрезентативној каријери, ако је уопште буде, јер сви сматрају да је остао само у клупском фудбалу, али ако се деси наслов: „Врањеш капитен Бувачеве Армије!” могло би да се догоди много тога на овој „дејтонској фудбалској мапи”. Нови Рихтер!

Жељко Бувач, дугокоси дечак из Омарске, тренутни спортски директор московског Спартака, пре тога помоћник Јиргена Клопа у Ливерпулу, пре свих тих „фотеља” инаугурисан је за селектора Републике Српске, уз сагласност Дортмунда, још пре седам година. Ту хуманитарно-ревијалну селекцију, која је имала за циљ да промовише „Дејтонске вредности” у ентитетским оквирима, зауставило је „ексклузивно” Сарајево у Ниону и Цириху, што је у супротности документу потписаном у војној бази „Рајт-Патерсон”, у савезној држави Охајо, на Аранђеловдан, 1995. године.

Први капитен, ако се догоди репрезентација коју ће селектирати Жељко Бувач, а коју је и пре две године „најавио” тадашњи председник Републике Српске, данас српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, на светковини у хотелу „Босна” која се зове „Дан фудбала Републике Српске”, уручујући признање легендарном Илији Петковићу, мора да буде Огњен Врањеш са „спорном” тетоважом, оном коју је и прекрио, и овом „још спорнијом”, коју с поносом носи! О свему томе је писао, и анализе водио, чувени „Њујорк тајмс”!

Многи су се цинично смејали…

О грбу новог Савеза увек се води расправа, али је непобитна чињеница да би нова репрезентација, идућа, која се појави на тлу европског континента, могла да носи надимак „Армија”. Уз „Орлове”, „Соколове”, „Ватрене”, „Змајчеке” и „Змајеве”, ред је да буде нешто и овоземаљско, бар у надимку!?

Небо је углавном недостижно за многе, а за оне који узлете испод њега, проклињу дан када су то урадили.

Огњен Врањеш неће да изјави да једва чека позив селектора Жељка Бувача, али исто тако знамо да нестрпљиво очекује дан, и Богу се моли да га доживи, да буде капитен репрезентације која ће домаће утакмице да игра на његовом Градском стадиону, где је одрастао, у родној Бањалуци!

И шта је ту лоше?

Ниси приморан да будеш са оним који те неће, али хоће све твоје!

Огњен Врањеш није само фудбалер, он је више од тога. Мало ко може да га и разуме док са слушалицама на ушима слуша песму Жељка Јоксимовића „Има нешто у томе што ме нећеш...”

Биће да је профил једног од будућих ликова о којима ће да пишу наследници Нобелове награде за књижевност, као својевремено о „Апису”. До тада, да се, ипак ми (за)бавимо, овим нашим, уским балканским сокацима, без осветљења и бодљикавом живом оградом. Огњен Врањеш се родио ту, а играо тамо! Није грех.

Феномени су појављују с рођењем, али их увек треба препознати.

Верујемо да је један од њих и Република Српска!