Почетна / Фудбал / Остале лиге

Ковачевић: Док крадем јабуке, а баба ме јури, ја са дрвета скачем на улицу и не сломим ништа

Ненад Ковачевић, некадашњи репрезентативац и капитен Црвене звезде, после богате каријере одлучио да као тренер преузме тим Сопота
ФОТО: М. Рашић

Назвати га просто „радилицом”, била би својеврсна увреда. Био је фанатик, фудбалски теријер на терену, без компромиса, сан тренера, вечити љубимац Делија и поносни власник дреса са државним грбом – по заслузи и за пример.

Ставом на терену, увек је инспирисао саиграче, терао на корак више, милисекунду мање. Да зрачи не престаје ни сад, кад скромношћу изненађује спортску јавност. Не жели да прескаче станице.

После улоге у Подунавцу из Белегиша, Ненад Ковачевић, некадашњи репрезентативац Србије, капитен Црвене звезде и везиста француског Ланса, са клупе ће од пролећа да предводи и – Сопот.

- Ни у друштву никад нисам потенцирао да желим да будем тренер. Више скривено, обилазио сам кампове у Француској и обнављао контакте, а највише ми је помогла Б лиценца. Нисам морао да је упишем, али ми је драго да јесам. Дала ми је времена док не преломим – октрива Ковачевић.

Пикси

Ненад Ковачевић, популарно – Пикси?

- Био сам мали кад сам добио надимак. Драган Стојковић је тада харао, па су ме момци на ливади поред моје куће због доброг баратања лоптом поистоветили са њим. Добио сам надимак, ширио се, ту је и данас.

Кад сте већ рекли „да” новом почетку, несумњиво сте имали и много мугоћности?

- Хтео сам да у причу уђем полако. Неко крене са млађим категоријама, ја сам изабрао зонски ранг, где има и старијих играча који раде. Ту можете да стекнете добру комуникацију, али и да грешите, а да „нико не види“. Истина, Сопоту предстоји борба за опстанак, али не осећам притисак, нити сам неко ко кука. Упознао сам играче и 25. јануара почињемо припреме, што ће бити први корак ка озбиљнијој каријери коју желим.

Била би врхунска уколико буде и упола као играчка, која је прича за књигу. Можете ли открити делове увода?

- Имам утисак да сам рођен да волим фудбал. Од кад сам проходао, лопта, само лопта. Са њом, маштао сам да постанем професионалац у јакој европској лиги, међутим, у мисли нису прво долазили Реал или Милан, него Звезда! То је био сан. Знало се да кад ту дођеш, све остало постаје доступно.

Звезда, ипак, није била ваш почетак?

- Кренуо сам у Школи фудбала Бубамара, па је ишла Слога, а онда све редом. Морам да истакнем значај џудоа, каратеа и гимнастике, којима сам се упоредо бавио. Помогли су за координацију, падове... То људи не знају.

Другачије се и одрастало?

- Није било мобилних телефона, време се проводило напољу. Цела генерација била је спретнија. Док крадем јабуке, а баба ме јури, ја са дрвета скачем на улицу и не сломим ништа. Данашња деца не би добро прошла – у шали објашњава Ковачевић.

На терену, квалитет је био видан. Брзо сте прешли на Маракану?

- Било је то у фебруару 1997. године. Као кадетски репрезентативац Југославије, био сам на припремама у Улцињу, па сам на иницијативу неколицине играча и чика Стеве Остојића прешао у Црвену звезду. Много сам научио од њега, па од покојног Зорана Жоте Антонијевића, Јована Кулета Аћимовића и других тренера.

На сениорски деби у црвно-белом дресу морали сте мало да причекате?

- Мало више. Нисам се калио, него прекалио. Прво Борац из Чачка, па Биг бул, година на Убу, а онда и у Банатском Двору... Три године. Тако је то било. Неко се са каљења врати после шест месеци, неко за годину, ја за три, а многи никад. Ето, не бих имао ништа против ни да се прекалим у тренерском послу – насмејао се популарни Пикси.

Ћеркица на путу

Изузетну енергију Ковачевић носи из куће.

- Породица је број један. Може много да помогне и одмогне, а ја сам имао срећу да сам са супрогом Иваном већ 19 година. Чекамо ћеркицу, а имамо једанаестогодишњог сина, Балшу. Заиста сам срећан, проводимо много времена заједно. Сваки прави мушкарац требало би да посвети време породици, што наравно не искључује да се понекад напије у кафани – уз осмех ће Ковачевић.

У пресудном периоду вашег фудбалског развоја, сигурно сте имали идоле?

- Угледао сам се на легенде са моје позиције, Редонда, Алмеиду и Седорфа, против којег сам касније и играо. Имао сам среће да терен делим са многим великанима. У почетку је све „вау”, али је задовољство и кад такви сусрети постану свакодневница.

Повратак у Звезду коначно је донео истински пробој.

- За осам месеци на Маракани, где је најлепше и најтеже играти, постао сам А репрезентативац. Све је кренуло лудачки. Било је много тешких тренутака и изузетних победа. Посебно могу да издвојим освајање две дупле круне, потписивање уговора за француски клуб и повратак на терен после једанаестомесечне паузе.

Посебну пикантерију представља податак да нисте осетили горчину пораза у вечитом дербију.

- Лепо је то, али... Више бих волео да нисам паузирао, а да сам губио – искрено ће Ковачевић.

Репрезентација – 25 утакмица, посебан осећај?

- Свакако. Памтим партије, а пре свега саиграче. Кад погледаш лево, десно, испред себе, видиш имена као што су Предраг Ђорђевић, Дејан Станковић, Синиша Михајловић, Дарко Ковачевић, Саво Милошевић, Зоран Бата Мирковић... Све играчи које сам гледао као клинац. Тек онда видиш где си.

Сјајне партије на оба фронта нису прошле незапажено. Француска?

- Јака лига у којој се игра чврсто, брзо, технички и без много простора. Ланс, клуб који је увек велики. Одмах је пао добар деби, брз напредак... Све иде ка врху, пет сезона брзо пролази. А, да ми је неко рекао да ћу да учим француски, не бих му веровао. Калчо је тада био у првом плану, многи су тежили и одласку у Енглеску, али ето. Никада не знаш куда живот води. Није било лако навићи се на промену, али је и то помогло. Ко се боље прилагоди, он успева.

Уследио је, 2011. године, нови повратак у Звезду.

- То је лошији период, јер се појавила скривена повреда. На додир ме није болело ништа, али сам осећао да није све како треба... Превазишао сам и то. Ако ме питате која ми је највећа врлина, онда је то што се увек враћам.

И, путешествије се наставило.

- Наишао је пут у Азербејџан, земља зависи од председника који су данас ту, а сутра их нема. Није био право место за мене. Тамо на дерби дође 700 људи, узели смо и трофеј у купу, али нико не зна за то, трансфера нема ни кад даш 15 голова. Упознао сам тамо много добрих људи, међу њима је и Хрват Дује Баковић, мој велики пријатељ коме ћу у јуну у Италији да будем венчани кум.

Поново је „звала” и Француска, њен југ?

- Две лепе године, провео сам у Ниму, са породицом. После годину дана сам постао капитен, али одједном, клуб је избачен у трећу лигу... У трену, нема ко да ме плаћа! Несрећно, у 25. години, али и срећно. Дете је кренуло у школу, вратио сам се у Београд и у Земуну завршио каријеру.

Ту се враћамо на почетак нове приче, тренерске. Поново сањате Звезду?

- Желим да клуб буде што већи. Пре свега желим да напредујем и учим, а кад је тако... Онда све и долази – открива Ковачевић свој рецепт, једноставан на папиру, не и за свачију кухињу.

Далеко од тога – један је краљевачки Пикси.

Да мој пријатељ не сме да игра, а хоће, ако треба, ударићу га песницом

Ненад Ковачевић дуго ће памтити 2003. годину, тренутак кад је због проблема са срцем пао на терен, само да би се после годину дана вратио у Црвену звезду, прихватио капитенску траку.

- Не размишљам много о томе, не могу и да заборавим. То је борба са самим собом, као кад радите тежак тренинг. Макар сам од старта знао да ћу се вратити. То ме је држало у животу, а и научило да будем стрпљив. Здравље је најпрече!

Више је примера са фаталним исходом.

- За то су често криви људи из окружења, што играче пусте на терен. Сутра, да мој пријатељ не сме да игра, а хоће... Ако треба, ударићу га песницом. Зауставићу га, везати! Не може! Не морамо више ни да причамо, али ће бити жив – шаље Ковачевић јасну поруку.

Тренер са репом или киком

Осим по безрезервном приступу свакој утакмици, Ковачевића љубитељи фудбала памте и по специфичном стилу облачења, какав и данас има. Пре свега, дуга коса.

- То је ствар укуса. Не постоји посебан разлог, мада је можда несвесно повезано са музиком коју волим. Немам предрасуда. Остајем тренер са киком или репом.

Велики колекционар стрипова

Пратите друге спортове?

- Звезду у кошарци највише, а занимам се и за остало. Погледам шта је урадио који атлетичар, каратиста...

Омиљена храна?

- Риба.

Хоби?

- Велики сам колекционар стрипова. Мало их мање волим од фудбала. Марти Мистерија, Мистер Но, Дилан Дог, Загор... Сви носе велику моралну поруку, а уз њих некако иду и књиге.

Музика?

- Рибља чорба, Марчело и Мерлин.

Филмови?

- Само са супругом, кад ме повуче.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.