Kovačević: Dok kradem jabuke, a baba me juri, ja sa drveta skačem na ulicu i ne slomim ništa

0

Nenad Kovačević, nekadašnji reprezentativac i kapiten Crvene zvezde, posle bogate karijere odlučio da kao trener preuzme tim Sopota

FOTO: M. Rašić

Nazvati ga prosto „radilicom”, bila bi svojevrsna uvreda. Bio je fanatik, fudbalski terijer na terenu, bez kompromisa, san trenera, večiti ljubimac Delija i ponosni vlasnik dresa sa državnim grbom – po zasluzi i za primer.

Stavom na terenu, uvek je inspirisao saigrače, terao na korak više, milisekundu manje. Da zrači ne prestaje ni sad, kad skromnošću iznenađuje sportsku javnost. Ne želi da preskače stanice.

Posle uloge u Podunavcu iz Belegiša, Nenad Kovačević, nekadašnji reprezentativac Srbije, kapiten Crvene zvezde i vezista francuskog Lansa, sa klupe će od proleća da predvodi i – Sopot.

- Ni u društvu nikad nisam potencirao da želim da budem trener. Više skriveno, obilazio sam kampove u Francuskoj i obnavljao kontakte, a najviše mi je pomogla B licenca. Nisam morao da je upišem, ali mi je drago da jesam. Dala mi je vremena dok ne prelomim – oktriva Kovačević.

Piksi

Nenad Kovačević, popularno – Piksi?

- Bio sam mali kad sam dobio nadimak. Dragan Stojković je tada harao, pa su me momci na livadi pored moje kuće zbog dobrog baratanja loptom poistovetili sa njim. Dobio sam nadimak, širio se, tu je i danas.

Kad ste već rekli „da” novom početku, nesumnjivo ste imali i mnogo mugoćnosti?

- Hteo sam da u priču uđem polako. Neko krene sa mlađim kategorijama, ja sam izabrao zonski rang, gde ima i starijih igrača koji rade. Tu možete da steknete dobru komunikaciju, ali i da grešite, a da „niko ne vidi“. Istina, Sopotu predstoji borba za opstanak, ali ne osećam pritisak, niti sam neko ko kuka. Upoznao sam igrače i 25. januara počinjemo pripreme, što će biti prvi korak ka ozbiljnijoj karijeri koju želim.

Bila bi vrhunska ukoliko bude i upola kao igračka, koja je priča za knjigu. Možete li otkriti delove uvoda?

- Imam utisak da sam rođen da volim fudbal. Od kad sam prohodao, lopta, samo lopta. Sa njom, maštao sam da postanem profesionalac u jakoj evropskoj ligi, međutim, u misli nisu prvo dolazili Real ili Milan, nego Zvezda! To je bio san. Znalo se da kad tu dođeš, sve ostalo postaje dostupno.

Zvezda, ipak, nije bila vaš početak?

- Krenuo sam u Školi fudbala Bubamara, pa je išla Sloga, a onda sve redom. Moram da istaknem značaj džudoa, karatea i gimnastike, kojima sam se uporedo bavio. Pomogli su za koordinaciju, padove... To ljudi ne znaju.

Drugačije se i odrastalo?

- Nije bilo mobilnih telefona, vreme se provodilo napolju. Cela generacija bila je spretnija. Dok kradem jabuke, a baba me juri, ja sa drveta skačem na ulicu i ne slomim ništa. Današnja deca ne bi dobro prošla – u šali objašnjava Kovačević.

Na terenu, kvalitet je bio vidan. Brzo ste prešli na Marakanu?

- Bilo je to u februaru 1997. godine. Kao kadetski reprezentativac Jugoslavije, bio sam na pripremama u Ulcinju, pa sam na inicijativu nekolicine igrača i čika Steve Ostojića prešao u Crvenu zvezdu. Mnogo sam naučio od njega, pa od pokojnog Zorana Žote Antonijevića, Jovana Kuleta Aćimovića i drugih trenera.

Na seniorski debi u crvno-belom dresu morali ste malo da pričekate?

- Malo više. Nisam se kalio, nego prekalio. Prvo Borac iz Čačka, pa Big bul, godina na Ubu, a onda i u Banatskom Dvoru... Tri godine. Tako je to bilo. Neko se sa kaljenja vrati posle šest meseci, neko za godinu, ja za tri, a mnogi nikad. Eto, ne bih imao ništa protiv ni da se prekalim u trenerskom poslu – nasmejao se popularni Piksi.

Ćerkica na putu

Izuzetnu energiju Kovačević nosi iz kuće.

- Porodica je broj jedan. Može mnogo da pomogne i odmogne, a ja sam imao sreću da sam sa suprogom Ivanom već 19 godina. Čekamo ćerkicu, a imamo jedanaestogodišnjog sina, Balšu. Zaista sam srećan, provodimo mnogo vremena zajedno. Svaki pravi muškarac trebalo bi da posveti vreme porodici, što naravno ne isključuje da se ponekad napije u kafani – uz osmeh će Kovačević.

U presudnom periodu vašeg fudbalskog razvoja, sigurno ste imali idole?

- Ugledao sam se na legende sa moje pozicije, Redonda, Almeidu i Sedorfa, protiv kojeg sam kasnije i igrao. Imao sam sreće da teren delim sa mnogim velikanima. U početku je sve „vau”, ali je zadovoljstvo i kad takvi susreti postanu svakodnevnica.

Povratak u Zvezdu konačno je doneo istinski proboj.

- Za osam meseci na Marakani, gde je najlepše i najteže igrati, postao sam A reprezentativac. Sve je krenulo ludački. Bilo je mnogo teških trenutaka i izuzetnih pobeda. Posebno mogu da izdvojim osvajanje dve duple krune, potpisivanje ugovora za francuski klub i povratak na teren posle jedanaestomesečne pauze.

Posebnu pikanteriju predstavlja podatak da niste osetili gorčinu poraza u večitom derbiju.

- Lepo je to, ali... Više bih voleo da nisam pauzirao, a da sam gubio – iskreno će Kovačević.

Reprezentacija – 25 utakmica, poseban osećaj?

- Svakako. Pamtim partije, a pre svega saigrače. Kad pogledaš levo, desno, ispred sebe, vidiš imena kao što su Predrag Đorđević, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović, Darko Kovačević, Savo Milošević, Zoran Bata Mirković... Sve igrači koje sam gledao kao klinac. Tek onda vidiš gde si.

Sjajne partije na oba fronta nisu prošle nezapaženo. Francuska?

- Jaka liga u kojoj se igra čvrsto, brzo, tehnički i bez mnogo prostora. Lans, klub koji je uvek veliki. Odmah je pao dobar debi, brz napredak... Sve ide ka vrhu, pet sezona brzo prolazi. A, da mi je neko rekao da ću da učim francuski, ne bih mu verovao. Kalčo je tada bio u prvom planu, mnogi su težili i odlasku u Englesku, ali eto. Nikada ne znaš kuda život vodi. Nije bilo lako navići se na promenu, ali je i to pomoglo. Ko se bolje prilagodi, on uspeva.

Usledio je, 2011. godine, novi povratak u Zvezdu.

- To je lošiji period, jer se pojavila skrivena povreda. Na dodir me nije bolelo ništa, ali sam osećao da nije sve kako treba... Prevazišao sam i to. Ako me pitate koja mi je najveća vrlina, onda je to što se uvek vraćam.

I, putešestvije se nastavilo.

- Naišao je put u Azerbejdžan, zemlja zavisi od predsednika koji su danas tu, a sutra ih nema. Nije bio pravo mesto za mene. Tamo na derbi dođe 700 ljudi, uzeli smo i trofej u kupu, ali niko ne zna za to, transfera nema ni kad daš 15 golova. Upoznao sam tamo mnogo dobrih ljudi, među njima je i Hrvat Duje Baković, moj veliki prijatelj kome ću u junu u Italiji da budem venčani kum.

Ponovo je „zvala” i Francuska, njen jug?

- Dve lepe godine, proveo sam u Nimu, sa porodicom. Posle godinu dana sam postao kapiten, ali odjednom, klub je izbačen u treću ligu... U trenu, nema ko da me plaća! Nesrećno, u 25. godini, ali i srećno. Dete je krenulo u školu, vratio sam se u Beograd i u Zemunu završio karijeru.

Tu se vraćamo na početak nove priče, trenerske. Ponovo sanjate Zvezdu?

- Želim da klub bude što veći. Pre svega želim da napredujem i učim, a kad je tako... Onda sve i dolazi – otkriva Kovačević svoj recept, jednostavan na papiru, ne i za svačiju kuhinju.

Daleko od toga – jedan je kraljevački Piksi.

Da moj prijatelj ne sme da igra, a hoće, ako treba, udariću ga pesnicom

Nenad Kovačević dugo će pamtiti 2003. godinu, trenutak kad je zbog problema sa srcem pao na teren, samo da bi se posle godinu dana vratio u Crvenu zvezdu, prihvatio kapitensku traku.

- Ne razmišljam mnogo o tome, ne mogu i da zaboravim. To je borba sa samim sobom, kao kad radite težak trening. Makar sam od starta znao da ću se vratiti. To me je držalo u životu, a i naučilo da budem strpljiv. Zdravlje je najpreče!

Više je primera sa fatalnim ishodom.

- Za to su često krivi ljudi iz okruženja, što igrače puste na teren. Sutra, da moj prijatelj ne sme da igra, a hoće... Ako treba, udariću ga pesnicom. Zaustaviću ga, vezati! Ne može! Ne moramo više ni da pričamo, ali će biti živ – šalje Kovačević jasnu poruku.

Trener sa repom ili kikom

Osim po bezrezervnom pristupu svakoj utakmici, Kovačevića ljubitelji fudbala pamte i po specifičnom stilu oblačenja, kakav i danas ima. Pre svega, duga kosa.

- To je stvar ukusa. Ne postoji poseban razlog, mada je možda nesvesno povezano sa muzikom koju volim. Nemam predrasuda. Ostajem trener sa kikom ili repom.

Veliki kolekcionar stripova

Pratite druge sportove?

- Zvezdu u košarci najviše, a zanimam se i za ostalo. Pogledam šta je uradio koji atletičar, karatista...

Omiljena hrana?

- Riba.

Hobi?

- Veliki sam kolekcionar stripova. Malo ih manje volim od fudbala. Marti Misterija, Mister No, Dilan Dog, Zagor... Svi nose veliku moralnu poruku, a uz njih nekako idu i knjige.

Muzika?

- Riblja čorba, Marčelo i Merlin.

Filmovi?

- Samo sa suprugom, kad me povuče.

 

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru