Марија Армуш: Девојке ће схватити колико су јаке... Футсал није резервисан само за мушкарце, већ је то дамски спорт

„Дај девојци праве ципеле и она ће у њима покорити свет.”

Цитат који се приписује Мерилин Монро, уз незнатну модификацију, ципела у патике, би на најбољи могући начин представио Марију Армуш, девојку која храбро граби напред у жељи да женски футсал у Србији доживи пун процват.

Марија је дипломирани инжењер организациоих наука, тренутно студент мастер програма на Факултету организационих наука у Београду. Упоредо са студијама бави се и спортом који није баш популаран међу девојкама у Србији - футсалом. Носилац је неколико титула:

• председник одбора за женски футсал у Универзитетском спортском савезу Београда

• потпредседник је студентске организације СпортФОН

• капитен женске футсал универзитетске репрезентације

• први женски лиценцирани футсал тренер у Србији

Јануара ове године потписала је и први професионални уговор за хрватски ЖМНК Метеора Футсал.

- Футсалом сам почела да се бавим релативно касно, тек кад сам уписала факултет. Иначе, заволела сам га још док сам као мала трчала за лоптом са дечацима из краја на малом бетонском терену у оближњем парку. Због бројних предрасуда и прича о томе како овај спорт није за девојчице, кренула сам да се бавим најпре фолклором, затим да тренирам ритмичку гимнастику. Међутим, ту се нисам пронашла, па у петом разреду основне школе почињем да тренирам кошарку. Играла сам мали фудбал једино за школски тим у основној и средњој школи. Када сам дошла на ФОН, чула сам да постоји одсек за женски футсал и кошарку и прикључила сам се и једној и другој екипи. Међутим, због обавеза на факултету нисам могла да постигнем да тренирам оба спорт, тако да сам морала да се определим. Велика љубав према футсалу, атмосфера која је владала у екипи, али и жеља да докажем да и девојке могу да буду једнако добре као и мушкарци у том спорту, пресудила је у одабиру.

За само годину дана, Марија је успела да од новајлије у екипи дође до позиције капитена. Колико је озбиљно схватила улогу, говори и чињеница да је под њеним вођством екипа остварила успехе на бројним турнирима, како у Србији, тако и у иностранству.

- Годину дана после мог доласка, у екипи је дошло до смене генерација. Старије су дипломирале, напустиле екипу, а истовремено је стигао и велики број нових играчица. Све њих је требало уклопити у нови концепт, упознати са начином игре, а као капитен, преузела сам на себе ту одговорност јер сам желела да женска футсал екипа ФОН-а постане најбоља. Успела сам да се изборим за боље услове за тренирање, обезбедила дресове, а од девојака сам заузврат захтевала озбиљност, рад, дисциплину, посвећеност. Препознале су мој труд и огромну жељу, прихватиле одговорности које сам им доделила и вредно тренирале. Да све ово није било узалуд, показало се на турниру Eвро Валенсија 2014. године, где смо освојиле прво место. Овај турнир имао је огроман значај за нас јер смо ту стекле самопоуздање, изградиле победнички менталитет, схватиле да можемо да победимо и екипе из Француске, Италије, Шпаније. На том турниру смо, могу слободно рећи, постале ТИМ у пуном смислу те речи.

Резултати нису могли да прођу незапажено. Људи из Универзитетског спортског савеза Београда препознали су њену огромну љубав према футсалу и у њој видели некога ко би могао да буде предводник покрета за развој женског футсала у Србији.

Марију и њену другарицу Барбару Изгаревић, која је верно прати у борби за женски футсал, су челници УССБ-а послали Фудбалском савезу Србије који им је пружио прилику да постану футсал тренери. 

- Морам да признам да сам била изненађена том понудом, јер ни сама нисам веровала да ћу се футсалом бавити професионално. Главно поље интересовања били су ми ИТ и менаџмент, где сам хтела да се остварим на професионалном плану и просто, каријеру сам усмеравам у том правцу. Футсал ми је више био хоби. Међутим, после разговора са Барбаром, која се такође бави футсалом, а студент је Факлутета спорта и физичког васпитања, одлучиле смо да понуду прихватимо. Тако смо нас две постале први лиценцирани женски тренери у Србији. Од тог тренутка званично је почела наша борба за женски футсал.

Да ФСС није погрешио када им је указао поверење видело се већ у првим месецима њиховог ангажовања. Захваљујући њима, прва женска универзитетска футсал репрезентација Србије појавила се на европском турниру. Било је то на Европским играма у Загребу, јуна 2016. године. Репрезентација на овом турниру није остварила запажен резулатат, али сам одлазак на турнир представљао је велики корак напред, јер до тада женска репрезентација у футсалу није ни постојала.

Није било лако постићи све ово и још бити студент са десеткама у индексу. Свакако, била је потребна огромна подршка која Марији ни у једном тренутку није недостајала. Мотивација и жеља да женски футсал у Србији доживи експанзију била је јача од свих препрека на које је наилазила. Подршку су јој пружали породица, пријатељи, саиграчи, професори на факултету, а Марија посебно истиче помоћ Андрије Станковића, репрезентативца Србије у футсалу.

- Када сам постала капитен и одлучила да нашу игру подигнем на виши ниво, питала сам Андрију, који је такође студент ФОН-а, да нам помогне око тренинга, што је он несебично прихватио. Смишљао нам је тренинге, давао савeте, учио нас акцијама које и данас изводимо. Захваљујући њему смо за кратко време доста напредовале у игри и на томе сам му бескрајно захвална.

Завршавајући причу, питали смо Марију које су то вредности због којих би девојкама препоручила фустал.

- Зато што ће стећи нова пријатељства, имати прилику да путују светом и упознају различите културе и људе. Да нисам играла футсал, вероватно никад не бих имала прилику да гледам тренинг и разговарам са Рикардињом и Карлосом Ортизом, мојим спортским узорима. Девојке ће схватити колико су јаке, а да тога нису ни свесне и да футсал није резервисан само за мушкарце, већ да је то дамски спорт. Кроз футсал ће научити шта то значи бити део тима, делиће са тимом добре, али и лоше тренутке. Радоваће се и славити победе, али и туговати и плакати због пораза. Изградиће карактер, схватиће шта значи одговрност, јер због малог терена и брзе игре у футсалу један погрешан потез прави велику разлику. Сваки закаснели пас значи пропуштену шансу за гол, свака изгубљена лопта представља ризик за пораз, тако да је футсал веома сличан свакодневном животу. Јер у животу је, као и у футсалу, све ствар тајминга.