Бог даје и узима. Кад туга мине и сузе пресахну због прераног овоземаљског растанка од Шабана Шаулића, остаће жал због неповратно утихнуле песме из душе и утрнулог гласа, колико умилног толико и силног, да дарне и у најтврђи дамар, а срце нагне да титра...
Бог је, међутим, био широке руке кад је уз круну, краљу лепе песме, подарио и изузетни фудбалских таленат, они који су Шабана боље познавали, сведоче о виртуозу с лоптом и игри богомданој за доживотне „осуђенике” на фудбалски мерак.
– Ко није слушао Шабана Шаулића (ако има таквих), не зна за краља добре песме, а ко га није гледао с лоптом, остао је ускраћен за јединствену фудбалску чаролију „маде ин чивија”. Шабан је могао да „поједе” лопту, што су упамтили и у завичајном нижеразредном шабачком Борцу, као и у тадашњем друголигашу Мачви. Имао је, међутим, 18 година кад је снимио прву плочу и његов музички отац, Буца Јовановић, сматрао је да је фудбалу у то време био довољан један Пижон, тек наилазећа Звездина звезда, а да права севдалинка „плаче” за гласом какав је Бог дао само Шабану – диктирао нам је својевремено у перо Миша Мијатовић, овдашњи хит-мејкер, на чију је „далапу”, такође, слетела „бубамара” и пре него што је повезао пионирску мараму, па ни данас није сигуран да ли би га Србија више памтила по музици или по враголијама у фудбалу.
Шаулића је судбина одвела у музичке воде из којих је, не питајући за цену, често „испливавао” на фудбалски терен, што је седамдесетих година прошлог века, зналачки искористио музичар Миша Мијатовић, до тада вишегодишњи фудбалер завичајног зонаша Орловца.
– Успео сам да у ФС Београда региструјем ФК Естраду, клуб са печатом, грбом, статутом, жиро-рачуном. У екипи је, поред певача, музичара и глумаца, наравно, био и Шабан и премда, због специфичности посла никад нисмо успели да се укључимо у званично такмичење, као репрезентација Југославије одиграли смо више од две стотине мечева у мањим и већим местима у земљи и иностранству и све је то било хуманитарног карактера. Шабан је имао јачу леву ногу и био непредвидив дриблер, „пословођа” и голгетер. Носио је десетку на дресу, Мирослав Илић, годинама играч клуба из Мрчајеваца, био је незамењив на левом крилу, а ја сам играо вођу навале – гласом фудбалског страсника и данас говори Мијатовић.
Селектор екипе био је легендарни Милутин Шошкић Шоле, а тренери Владица Ковачевић и Марко Валок.
– Какав је то навални трио био: Мијатовић-Шаулић-Илић – памти и данас популарни Шоле. – Могли су и без тренинга да парирају и тадашњим прволигашима бар једно полувреме. Сећам се кад смо на ЈНА дочекали италинаску естраду са Ђани Морандијем, Тото Кутињом, Умберто Тоцијем и тек стасалим Еросом Рамацотијем, за кога нисмо знали да је певач већ смо мислили да Италијани шверцују негом играча Интера. Било је на крају 2:2, голове за нас су дали Мијатовић и Јова из „Седморице младих”, али је Шабан све засенио мајсторским додавањима, дриблингом у трку и на малом простору. На трибинама је било више од 60.000 гледалаца и сви су били у трансу.
Међу неколико стотина утакмица ФК Естраде, од којих је већину одиграо и Шабан Шаулић, у сећању је и дуел две екипе на сарајевском Кошеву пред препуним трибинама и исто толико присутних испред стадиона, који су макар у „трећем полувремену” могли бар да чују Бешлића, Шаулића, Џиновића, Илића...чије су се песме чуле до Требевића.
– Шабан је те вечери био истинска звезда и премда је Мијатовић био троструки стрелац, највеће заслуге за победу Србије над Босном од 4:3 припале су Шаулићу, јер је код свих голова он био одлучујући асистент. Касније сам само у Драгиши Бинићу видео понешто из Шабановог репертоара – говори о свом исписнику и другару, Мирослав Илић. – Био је изузетно скроман, али живахан, темпераментан, дане и ноћи проводили смо као млади на шабачким сокацима или у мојим Мрчајевцима, касније породично летовали у Дубровнику и које куда, али свуда, заједно!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.