Ово време неодољиво подсећа на период неправедне НАТО агресије пре 21 годину. Само што је сада трже и деликатније.
Бомбардовање од 24. марта до 10. јуна 1999, представљало је сумануту акцију белосветских моћника, када су погледи народа били усмерени ка небу, не као молитва свевишњем, већ као израз пркоса НАТО авијацији у безумној одлуци безпризорног покушаја да се разори наша држава.
На обаламе Дрине, у последњој деценији прошлог века, у сваком погледу тутњало је „уздуж и попреко”. Најпре на левој обали, са оближњих пропланака, у виду артиљеријске ватре, а када је утихнула громогласни навијачки хук и аплаузи на Лагатору били су верни пратилац фудбалера Лознице, који су пре тога догурали до Прве Б лиге. Аплаузи су дубоко урањали и у Републики Српске.
У Лозници нису мировали. Као одгoвор на далекометне НАТО ударце, што је задавало бол недужном народу, пркосили су фудбалом. Почетком априла, после неминовног прекида друголигашког првенства, на Лагатору је одигран први тренинг-меч у ратним условима. Спаринг партнер било је Јединство (Роћевић), из Републике Српске, јер је Лозница имала добре односе са клубовима на левој обали Дрине, што је неговано и у претходним годинама док се тамо пуцало.
Представљало је то увод у нешто необично. На иницијативу водећих клубова лозничке општине формирана је миниратна лига, а учествовало је шест клубова по двоструком бод систему. На окупу су били друголигаш Лозница, српсколигаши Слога (Липнички Шор) и Гучево (Бања Ковиљача), зонаши Раднички Клупци и Лук (Воћњак) и члан окружне лиге Полет (Лозница).
- Била је то добра прилика да фудбалери одрже форму и да се публика анимира. Лига је, пре свега, имала хуманитарни карактер, сав приход од улазница уплаћен је у фонд за помоћ угроженом становништву. Утакмице су игране на Лагатору и у оближњим местима која се граниче са Лозницом. Најбоље судије предвођене Дејаном Димитријевићем, Милорадом Гајићем и Гораном Петровићем водиле су утакмице бесплатно и били на услузи ОФС Лозница, организатору такмичења – присећа се неуморни и бескрајно ангажовани Милан Спајић, тадашњи председник ОФС, сада представник клуба на српсколигашким утакмицама.
Прилике су учиниле своје, недостатак спортских збивања допринео је да ниједну утакмицу није пратило испод 200 гледалаца, а на Лагатору дуеле Лознице са Гучевом и Слогом и по хиљаду. Патриотизам је био у првом плану, поједини љубитељи фудбала куповали су и по неколико улазница, било је то њихово задовољство и хуманитарна помоћ угроженом становништву. Отворено и од срца.
Опасност је вребала из ваздуха, али на земљи су се одвијале спортске активности. Тог пролећа, погледи су најчешће били усмерени ка небу, али и ка фудбалу. За момке стасале крај Дрине препреке није било ни у једном погледу, чак и у време када је бомбардована планина Гучево, а доле, у Бањи Ковиљачи, играли Гучево – Слога. Само на тренутак поглед је знатижељно одвукао на формирану „печурку” на Гучеву. Утакмица је настављена, лига приведена крају и оправдала постојање. Фудбалери су одржавали форму, задовољна публика анимирана на прави начин.
Лепа ратна прича фудбалске Лознице заокружена је завршним чином, ревијалном утакмицом првака, Лознице, и селекције ратне лиге – 1:2 (1:1), пред 800 гледалаца. У завршном чину, играчи из пет околних клубова потврдили су да имају штофа, поједини и, можда, неоправдано запостављени од стране водећег протагонисте, што су већ од јесени потврдили, како на Лагатору, тако и у својим срединама.
Ово сада је правило без правила, што се спорта тиче. Активности нема, утакмица и тренинга. Очито, корона је тежа и од бомби. У свему, једина исправа порука гласи – останите код куће!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.