Кад се помене Адмир Смајић – Партизанов универзалац од 1979. до 1988, старији навијачи Парног ваљка са разнеже: неуморни тркач, рођен у Бијељини 1963, заувек им се партијама за незаборав и учествовањем у шампионским походима (1983, 1986, 1987) уселио у срца.
Бронзани репрезентативац Југославије са Олимпијских игара у САД 1984. помно прати фудбалска збивања и жали што Србија и БиХ нису изборили пласман на ЕП, иако им је тамо, како тврди, по квалитету место.
Акцентујући, наравно, свој Партизан:
- Људи су нас волели, било је много емоција. Чак су и Звездини навијачи имали поштовања према нама. Било је ту скандирања и провокација, никада псовки и вулгарних повика. Зато је та београдска средина увек била Југославија у малом. И због тога сам ја волео тај Партизан – за агенцију Анадолија присетио се Адмир Смајић.
Са искром у очима...
- Kод нас је било места за једног Вокрија, Чапљића, Омеровића, Бајовића, Kатанеца, Радановића... Било нас је из свих крајева земље и због тога је тај Партизан имао душу. Никада нисам водио рачуна о томе ко је које вере и одакле је дошао. То у Партизану никада није било битно и зато сам поносан на тих девет година колико сам провео у Хумској.
Уз – актуелизацију:
- Недавно се играо вечити деби и кћерка ме је замолила да јој набавим улазнице. Рекла је: „Папи, знам да је без публике, али бих волела да будем на стадиону”. Kонтактирао сам људе из клуба и изашли су ми у сусрет. Кћерка је отишла за Београд и пратила утакмицу из ложе. Неописив осећај, нешто што се не може купити парама. Мени од Партизана не треба ништа у материјалном смислу и никада тако нешто нисам ни тражио. Довољно је поштовање које ми указују и начин на који ми стављају до знања да ме нису заборавили. Сва моја деца знају све о Партизану, једна, друга, трећа кћерка. Апсолутно све. Навијачи то осећају и зато ме и толико воле.
Смајић је „бацио поглед” и преко плота:
- Изузетно ми је драго што је Црвена звезда освојила Kуп шампиона, пре свега из разлога што веома ценим Драгана Џајића. Једном приликом ми је рекао да му је највећа грешка у каријери што није успео да ме доведе у Црвену звезду. То ми је најбољи доказ да сам био велики играч. Открићу вам још једну тајну, читава прича о Звезди као прваку Европе је кренула управо од Адмира Смајића. А, знате како? Ја сам 1990. играо за Kсамакс у финалу Kупа Швајцарске против Грасхоперса, Џаја ме је звао и замолио да му набавим видео снимак утакмице. Питао ме је шта мислим о екипи Отмара Хицфелда. Рекао сам да су веома опасни, да имају неколико изврсних појединаца попут Бикела, Сутера, Еглија и упозорио сам га да ће више проблема имати у Београду него у Цириху. Тако је и било. Не занима ме како ће неко протумачити чињеницу да је љубимац навијача Партизана помогао Звезди у анализи противника на путу ка титули првака Европе. Прича је 100 одсто истинита и ако не верујете, можете да проверите са Џајићем.
Ето, имало је и то, „Смајићево време”, неку другу душу...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.