ПИШЕ: Владислав Влајић
После 164. вечитог дербија и Партизановог пораза у комшилуку, одједном, окомило се и „шуто и рогато” на Бибарса Натха: те, у годинама; те, преспор; те, „узда се само у пенале и прекиде, а то није неки адут”...
Тачно, Израелац (како је дотле чашћен: мајстор, идеолог, спасилац...) није „пустио” магију на тепих Маракане и Парном ваљку даривао летећи ћилим у потери за Црвеном звездом, но, сме ли неко од реалних, бојама неострашћених и потписом на реч и сутрадан, игру Катаија, Бена, Иванића, Санога, Петровића и Николића, односно Шћекића, Асана, Јовића и Холендера, бар у првом полувремену (тројица од наведене десеторице тад завршила учешће у највећој српској фешти) да градира испред његове?
Консензус: „црно-бела шестица” играла је испод СВОГ просека, отуд, уместо очекиване осмице – у новинама само број му с дреса, последица чињенице да му ниједан од виспрених (покушаја) пасова, најчешће из прве, није преточен у гол акцију, то јест, превагу у очима однело је за „корак кратак”, уз пренебегавање – ојачан везни ред комшија (са два „тешка” задња везна) управо је и креиран само због њега, како би се избегла катаклизма (читај: да се размахне).
Зар тај Натхо, нарочито због „бекграунда”, нема право и на слаб дан (тренер Станојевић се ни са тим, тврдоглаво, не слаже?!)?
Шлагворт за рикверц, са акцентом на суд Милорада Косановића (поновићемо га): „Узда се само у пенале и прекиде, а то није неки адут...”
Није адут?!
Да не беше Натховог „херца” и задивљујуће непогрешивости с беле тачке (у последњих неколико месеци нису је имали ни Митровић, ни Тадић), апропо истине да голмани не погоде ни страну – и мајсторства, Парни ваљак излет у Европу окончао би две рунде раније (са 11 метара довео га до трећег квалификационог кола), у првенству тешко сладио незапамћеним тријумфалним низом (19).
Круцијално – Бибарс није само гол из пенала (иако је 10, од 12 у сезони, постигао на тај начин), већ јак индивидуалац УВЕК у служби колектива (седам асистенција и небројено иницираних акција за поготке): Александар Станојевић и Ивица Илиев добро памте (с њим навијачки „плебс” воли да га пореди) Мореиру (два најјача странца „на лопти”, уз Леонарда, икад у Хумској) – тај је гурао „бубамару” Дијари и кад је Клео имао пучину ка мрежи. Еее, код Черкеза тога нема: не воли више Асана од, рецимо, Лазара Марковића...
Најгоре: на Натха се „мрште” и у зидинама Хумске, разумљиво – има „масну” (до јуна 2022) само за играње на домаћој сцени плату, појединци / саветници би да виде покретљивијег и бржег Суму на тој позицији (Станојевић Израелца свесно пребацио на „десетку” сматрајући да не може да трчи колико би требало „шестица”), гурајући под тепих да је свако од њих већи кривац („човек - тим” је најмањи!) за још једну сезону (четврту без титуле) коју су „појели скакавци”.
Уосталом, боли ли неког више од аутора голова Манчестер ситију и Челзију што уместо „штикле” на „Олд Трафорду” (пуну деценију играо групне фазе европских такмичења) мора да ставља лопту у блато на „српским ливадама” и из једанаестерца спашава Партизан нових брука (док Станојевић није похватао конце неретко могло само тако).
Зато, не пуцајте у Натха (о људским квалитетима муслимана с привилегијом да буде капитен, ејјј, Израела, другом приликом), погрешна је мета!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.