Иван Голац остао је упамћен као један од првих странаца у Уједињеном Краљевству. Супер добар учинак оставио је у свим клубовима. Не устеже се да говори о својој филозофији и таквих је мало: фудбал схвата као давање навијачима. Острвски љубитељи бубамаре о њему ће вам причати нашироко, јер њихово поверење и поштовање се постиже добрим резултатима, а срце осваја знањем, радом, упорношћу, трофејима.
Рођен је у Копривници 1950. Још као дете стигао је у Београд. Обрео се у Партизану, а говорило се да му је отац велики хајдуковац.
- Баш тако! Има симболике да сам се родио на средини месеца, на средини године и на средини једног века, 15.јуна 1950. Да, отац ми је био хајдуковац, али становали смо на Дедињу и веома близу били су ми стадиони Партизана и Црвене звезде. Као дечак ишао сам свакодневно на тренинге и Звезде и Партизана. Чак сам и био на историјској, првој утакмици Црвене звезде на Маракани 1963. Гледајући црно–беле Милана Галића, Фахрудина Јусуфија, Милутина Шошкића, Велибора Васовића и друштво, срце ме одвело тамо. Одувек сам био и јесам партизановац - говори Голац.
У Партизану је јачао одбрану, у табору Парног ваљка провео је читаву деценију, освојене су две титуле: 1976. и две године касније.
- Јако сам задовољан с обзиром каква је наша лига била у то време. За три године освојили смо две титуле, што је тада било скоро незамисливо и изузетно тешко поред јаких екипа из тог времена. Одиграо сам на стотине утакмица за Партизан. Били смо супериорни 1976. и 1978, па је тада и настао надимак Парни ваљак. Срушили смо тада све могуће рекорде. Остварили смо гол разлику 55:19. Од 34 кола изгубили смо три утакмице, а код куће смо се поигравали и са Динамом, Звездом, Хајдуком, само су нам Сплићани узели бод - присећа се Иван Голац.
Вечити дерби вечита брига, стрепња због лоших збивања из скорије историје и стална нада да ће вечити дерби бити вечита инспирација, светковина најпопуларнијег спорта, бајковита прича каква је била у његово време.
- Величанствено из тог времена је да се у ваздуху осећало нешто посебно и прелепо, да не говорим последње недеље пред саму утакмицу или само дан пред тај меч. Навијачи су долазили из целе Југославије, да не кажем из многих крајева света. Одседали смо у хотелу „Палас” пред дербије и то нас увек асоцира на лепоту и величину фудбала. Ујутро су долазили трубачи из Гуче, са Косова, из Босне. И онда једва чекамо да се појавимо на терену. Селтик – Ренџерс, Црвена звезда – Партизан и Бока Јуниорс – Ривер Плата три су највећа дербија на планети. Овај наш ми је највреднији, најважнији и мом срцу најближи.
У Великој Британији Иван Голац упамћен је као један од првих страних играча који је играо на Острву и то за Саутемптон. Носио је и дресове Манчестер ситија, Портсмута, Борнмута. Играо је и за Беласицу из Струмице, у време када је Друга лига Југославије била јака и занимљива.
- За Саутемптон сам одиграо утакмицу против Сандерленда и тако је почело моје лепо биствовање у колевци фудбала. Играли су маја 1960. Енглеска – Југославија 3:3. Тада сам рекао себи да ћу играти једног дана тамо, када порастем. Мени је тамо било прелепо, били смо сила на Острву. Имао сам срећу и задовољство да играм са толико познатих и признатих асова и бити тамо играч године поред свих асова, за мене је велики успех и огромно задовољство - прича Голац.
Стално понавља да му је неостварена жеља да преузмете Селтик. Можда се она и оствари, он бар зна са Селтиком и против њега, док је водио „Партизан лављег срца“.
- Два пута сам био кандидат. Апликације за Селтик биле су невероватне, било их је по стотину, ја сам ушао међу четири. Ту је јака ирска веза пресудила. Они су рекли да су са мном импресионирани и признали су да су погрешили што ме нису ангажовали 1991. Касније сам водио Данди јунајтед. Други пут био сам близу 1994. године, добио сам понуду, али није било људски да свој уговор прекидам пре времена. А меч Селтик – Партизан (5:4) од УЕФА је проглашена једном од десет најбољих утакмица у историји фудбала. Скоро сам на Златибору добио и награду за животно дело. Много је разлога да будем презадовољан оствареним у фудбалу.
Поред Партизана и Данди јунајтеда Голац је тренирао исландски Акранес, Сартиду из Смедерева, украјинске Карпате из Љвова. Са Дандијем је освојио Куп Шкотске. Чини се да се тренери, педагози више цене у белом свету него код нас.
- То је истина, то су наша трагедија и несрећа. Код нас неће опростити успех. Никада ми није тешко то падало, али ми је жао што смо такви. Зато и нисмо никада били прваци света, а шампиони Европе требало је да будемо кад пожелимо. Једноставно, егоизам појединаца био је застрашујући. Није било ваљане селекције.
Шта у перспективи може да понуди репрезентација Србије? Како повући паралелу између игре пре пола века и овог што данас имамо, па да нам стадиони буду дупке пуни, а одавно празни зјапе?
- Бојим се да су фудбал и музика рекли све најлепше у педесетим, шездесетим, седамдесетим и осамдесетим. Да је лепота остала у прошлости. Да је квалитет био и остао. Одрастајући уз ону музику и онакав фудбал, данас је антиквалитет застрашујући. Наша деца, ово поднебље крцато је талентима, морају бити будућност нашег спорта. Имали смо више публике на тренинзима, у моје време, него данас на званичним утакмицама - сетно ће Голац.
У ДОБРОМ РАДУ СА ДЕЦОМ ЈЕДИНИ СПАС
Партизан и Звезда су учесници европских такмичења. Било би лепо да некадашњи београдски дивови дочекају европско пролеће.
- Дивно би било. Интересантне су им групе. Партизанова је повољнија. Увек је тешко, али Партизан ће да се бори. Звезда је у компликованијој групи, биће доста неизвесних утакмица. Фудбал нам одавно није на гранама просека. Изгубимо фудбалере и публику, шта касније да очекујемо?! Ваљан рад са децом која ће имати своје идоле, а онда да они то исто постану својим наследницима, а да Партизан и Звезда, односно српски фудбал од тога имају највише користи - сматра Голац.
ОДМОР УВЕК У ПРИРОДИ
Иван Голац је пребогат човек, има много пријатеља. Воли чути за њих, а када се одмара чини то на свом имању у Орашцу. Прича се да тамо са супругом производи здраву храну, поврће за своју породицу и да га то испуњава.
- Окренути смо природи. Увек смо кроз живот пролазили тихо и мирно. Имамо низ пријатеља и уживамо у томе. Имамо 53 ара прелепе земље и зовемо је „орлово гнездо”. Имали смо по четири тоне јабуке, па шљиве, поврћа. Све је природно. Одржавам парк од 25 ари и „Вембли” би био љубоморан какву парковску траву имамо. Ко леђа окреће природи, тај не може стићи далеко.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.