Саша Илић, или како га портпаролка црно-белих Биљана Обрадовић инспиративно најави, „Моцин фудбалски син”, с посебним пијететом је казивао о Момчилу Вукотићу, најомиљенијем фудбалеру свог оца Милана – љутог на наследника што га је престигао у многим, чинило се, за сва времена, рекордима:
- Кад заувек одлази великан као што је наш Моца речи су немоћне да изразе сву тугу и опишу празнину која остаје иза њега, пре свега у његовој породици којој је био безгранично посвећен, онда и у нашем Партизану, чији ће симбол вредности и верности остати заувек. Уверен сам и да је вест о Моциној прераној смрти растужила све праве љубитеље фудбала, уживаоце у лепој игри и врхунском индивидуалном умећу играча.
Илић, као до скоро с лоптом, „плесао” је речима:
- На врхунцу Моцине славе угледни новинар Политике Стојан Протић је написао: „Kад би се у фудбалу, као у шаху, додељивале титуле велемајстора, онда би Момчило Вукотић био један од првих фудбалера који је ту титулу заслужио”. Моца је био цењен и због скромности, поштења, искрености, дружељубивости и жеље да сваком помогне, подучи млађе. Осетио сам то толико пута и због тога ћу му бити вечно захвалан, не само ја... Милутин Шошкић, који је знао Моцу откад је као 12-годишњак прешао праг Партизана, изјавио је једном да је Момчило Вукотић највољенији играч у историји црно-белих. Њега су сви волели и зато није чудно што је Партизан у време кад је Вукотић био прва звезда тима придобио највише навијача, нагласио је легендарни Шоле, Моцин пријатељ и сарадник – кад је Моца био играч, директор и тренер црно-белих. С поносом могу да потврдим те Шолетове речи, у своје време, у име моје генерације, као и армије партизановаца, али и великог броја играча и навијача других клубова, укључујући и оне из Црвене звезде, против које је Моца одиграо чак 25 вечитих дербија... и то каквих.
Сашин говорнички дар, у славу Моце, узлетео је у још веће висине:
- Због велике разлике у годинама нисам имао прилику да непосредно уживам у Моциним мајсторијама, али сам слушајући приче о њему, препуне похвала и комплимената, био поносан што сам носио дрес у којем се он прославио и бивао немерљиво срећан кад бих чуо да ме навијачи и новинари пореде с Моцом, или говоре да сам његов наследник. Иако сам слутио да претерују, те речи су ми пријале и биле велики мотив, као и похвале и савети које сам добијао од њега.
Завршница... да се, такође, најежиш:
- Увек је био наклоњен младим играчима, увек борац и оптимиста, чак и кад га је тешка болест начела. Нема сумње да ће Моца због свега што је учинио у Партизану и за Партизан вечно уживати поштовање свих нас који црно-беле боје волимо као очи своје. Иако ће његов вечни споменик бити његово дело, уверен сам да ће наш заједнички и вољени клуб наћи начина да осмисли и неки други трајан спомен на свог славног аса. Спомен који би не само подсећао на Моцу, већ био и путоказ будућим генерацијама како се постаје истинска звезда и остаје честит човек. Никада нећу заборавити Момчила Моцу Вукотића, великог фудбалера и великог човека, који је до последњег дана поштовао народну мудрост да је скромност увек врлина коју поседује. Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио за Партизан и фудбал у Србији!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.