– Не знам ко ми је помогао да не добијем отказ. Можда и мојих скоро 600 утакмица у дресу Партизана некоме нешто значе, али, наше је демократско право да размишљамо својом главом и ако смо већ чланови Скупштине, самостално одлучујемо за кога ћемо да подигнемо руку – у даху изговара некада брзоноги фудбалер, а данас учитељ најмлађих Партизанових нада.
Погодила га је судбина Игора Спасића и не крије то:
– Жао ми је Спаскета јер је, пре свега човек на месту и што његова породица остаје без хлеба. То је могло и мени да се деси, причало се и да ће се десити... Постали смо нељуди! Нека се замисле обе стране! Нисмо ми који стварамо будућност Партизана довели до овога! Напротив, ми смо Партизан и одржали, ко је ове момке који данас играју по Европи учио фудбалу, него тренери... Запослени смо да стварамо. Ако нам је због неких заслуга у каријери дато и право да размишљамо због чега морамо да мислимо како други хоће?
Навиру речи саме, Никица Клинчарски не скрива емоције, срце му је и кад је играо, знају сви који га памте као играча, куцало 200 на сат:
– Да ли смо ми хијене да се између себе изједемо? Ко је тај ко зарад фотеља жели све да уништи? И како је могуће да у Скупштини Партизана нису рецимо Аца Трифуновић, Матеја Кежман, Саша Илић... фудбалери који су обележили историју клуба или да један Момчило Вукотић гледа са стране?
Никица Клинчарски је у дресу Партизана одиграо 565 утакмица и постигао 73 гола. Више него довољно да се његово име и презиме у српском фудбалу, посебно у Хумској 1, изговара с поштовањем.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.