Београд, март 2020. Авион „Никола Тесла” (Ербас A330), крцат медицинским материјалом - даром Народне Републике Кине, слетео је на истоимени аеродром, дочекан државним кором на челу с председни-ком Александром Вучићем и водњикавим, емоцијом прожетим погледима милиона Срба, стационираних те вечери, у строгој изолацији, крај ТВ екрана.
Брдовита земља на немирном Балкану и азијски џин, најмногољуднији на свету, нарочито сад - у доба пандемије коронавируса, везани су челичним пријатељством!
У том дирљивом тренутку тешко да је било старијег навијача Партизана без откључане „мемоарске дворане” - краја „осамдесетих” прошлог века и треперавог, као плод сећања на прве странце у Хумској, изговореног: Ђиу и Лиу!
Токио, фебруар 1993. Пријатељска утакмица Гамбе Осаке и Даеву ројалса, из Јужне Кореје. И...
- Загревајући се, одједном, чујем: „Ушке, Ушке!” Ко ме то чак овде, употребљавајући „меко ш”, зове, осврнем се - глас из противничке, јапанске екипе. Кад... мој друг Ђиу - „игра” глас, чак и после 27 година, Небојши Вучићевићу, непревазиђеном дриблеру и вечитом љубимцу Гробара.
И?
- Је..те, Ђиу?! Једва смо, као стартери, чекали да се заврши то прво полувреме, да се на миру, сити, испричамо.
Материјала, из тих годину и по заједничког играња у Партизану, кол'ко хоћеш?
- Ђиу, центархалф, играо је редовно, Лиу, нападач, улазио. Не, немојте да мислите да ни Лиу није био добар играч, јесте, и те како, међутим, конкуренција у Партизановом шпицу била је паклена. Једноставно, морао је шансу да чека с клупе.
И, сад се најежите док причате о старим пријатељима?
- Како да не?! Дружио сам се са обојицом, добри, поштени момци. Специфични, као војници, поуздани, увек си могао да се ослониш на њих. Публика их је обожавала, били су, ј..га, атракција. Где год смо ишли, нарочито на припремама - на Златибору и Тари, представљали су магнет, сви су хтели да се фотографишу с њима.
На ком језику сте причали: јесу ли научили бар нешто српског?
- Причали смо на енглеском. Брзо су савлађивали српски, прво, шта би друго, да псују. Знате и сами, тако ти је то код нас. Тек после, фудбалске термине. Ја, кинески? Нееее, више сам ја њима био учитељ.
Водили сте их, као стари београдски шмекер, у провод?
- Хе, хе... неколико пута изашли смо и увече. Ако се то, уопште, може назвати - увече. Били су изузетно дисциплиновани: максимално до пола 10. У 15 до 10: на спавање! Више су били за дневну варијанту...
Где су живели у Београду?
- Имали су стан повише стадиона, на Вождовцу, у Војводе Степе. Пре тога, били су у хотелу. Сећам се, неколико пута сам их возио, после - добили су и неки аутомобил.
Јесу ли осетили чари српске кухиње, или, стандардно, таманили пиринач?
- Кад смо били у карантину, пред утакмице, јели су као и ми - месо. Није у то време било толико кинеских ресторана, једва неколико. Два - три пута доводио сам их и код себе кући на клопу.
Анегдота - сијасет?
- Враћају ти се Ђиу и Лиу с паузе из Кине и - имају поклон за мене. Свила, 30 метара! Шта ћу с тим, „мене баш болео” за свилу?! Ставим у гепек и одем у кафић, кажем другару шта сам добио, кад ће ти он: „Знаш ли колико то вреди? ” А, свила, најбоља...
Знате ли да је Ђиу сад селектор женске репрезентације Кине?
- Знам, чуо сам за то. Мислим да је чак и неко војно лице, тако је било, бар, док је био овде, у Партизану. Ма, код њих је све касарна, слушам од наших тренера што су радили у Кини, живи се у спортским центрима.
Волели бисте опет да их видите?
- Наравно! Поготово сад кад је оваква ситуација... Ето, још једном се потврдило: кинески народ има велико срце. Све најбоље о њима... И, да знате, волели су Ђиу и Лиу и мене: био сам специфичан, Кинезима понекад и смешан. Уживали су гледајући како дриблам, после седнемо у собу, препричавамо како сам „бацао” бекове...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.