Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Пирмајер!
Тим који сваки навијач Партизана, пробудили га и усред ноћи, мора да издекламује напамет.
И дан данас, без обзира што се од тужне бриселске ноћи, упамћене по слогану - „кад се Краљ провукао”, навршило тачно 54 године.
Реал - Партизан 2:1 (0:0)
Брисел - 11. мај 1966. Стадион: „Хејсел”. Гледалаца: 46.745. Судија: Рудолф Крајтлајн (Западна Немачка). Стрелци: 0:1 Васовић у 55, 1:1 Амансио у 70, 2:1 Серена у 76. минуту. Жути картони: Серена, Гросо, Пачин.
РЕАЛ: Аракистан, Пачин, Мартинез, Пири, Де Фелипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез, Генто. Тренер: Мигел Муњоз.
ПАРТИЗАН: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Тренер: Абдулах Гегић.
Да, сан о европском трону, тог 11. маја 1966, у судару са Реалом на „Хејселу”, распршио се к'о пена од сапунице.
Тако близу, а тако далеко. Гол Велибора Васовића почетком другог полувремена за корак од циља и - прерано виђење на несуђеном постољу. Егзекуције Амансија и Серене за силно разочарање и наставак доминације Франкових Шпанаца. Општи утисак – Парни ваљак је био бољи тим, али...
Претходно, ход међународним стазама као из бајке. Партизанове бебе, брижљиво неговане од легендарног Стјепана Бобека, са Абдулахом Гегићем заблистале су пуним сјајем. Сезона за памћење, овенчана „скалповима” француског Нанта (2:0, 2:2), немачког Вердера (3:0, 0:1), прашке Спарте (1:4, 5:0) и Манчестер јунајтеда (2:0, 0:1).
Бриселска ноћ, за понос и тугу, обавијена је и фамом. Да ли би исход био другачији само да су неки људи око тима имали више слуха и да појединци већ нису били једном ногом у богатијим клубовима?
Журнал, зато, пет и „кусур” деценија касније плови каријерама „величанствених 11, од 12. маја 1966...
Најпре, примером Велибора Васовића и народном: трећа - срећа. Први странац капитен у историји Ајакса (пет сезона у Амстердаму), из свог трећег покушаја, постао је првак Европе! Уз парадокс, први пут кад није био стрелац...
Васовић је, коначно, подигао пехар 1971. у Лондону: Ајакс је на „Вемблију” савладао Панатинаикос 2:0 (осветио Црвену звезду!), претходно - био бољи од 17. ненторија из Тиране, Базела, Селтика и мадридског Атлетика.
Србин је, упијајући савете Ринуса Михелса, предводио чувену генерацију: Стај, Нескенс, Хулсхоф, Васовић, Сурбијер, Рејндерс, Кројф, Мирен, Сварт, Вајд Дајк и Кајзер (у финалу заиграли и Блекенбург и Хан).
У међувремену, Копљаници су 1969. поражени од Милана у Мадриду, на „Сантијаго Бернабеу” - 1:4, погађате, утешни гол дело је Васовића из пенала (за 1:2)?!
Велики изналац је, приде, у витрину ставио и три титуле (1967, 1968. и 1970) и три
Купа Холандије (1967, 1970. и 1971), учврстивши име у историји фудбала.
Трофеју на међународној сцени радовао се и Фахрудин Јусуфи: са Ајнтрахтом из Франкфурта 1967. освојио је УЕФА Интертото куп!
Немци су, иначе, били први у групи - испред Вићенце, Фејенорда и Шо де Фона, у четвртфиналу елиминисали Норчепинг, у полуфиналу Заглебје из Сосновјеца и у финалу надиграли Интер из Братиславе.
Краљеви задржали тим
Реал је, логично, као шампион Европе сачувао тим и за наредну сезону.
Дрес Краљева, потом, најдуже је носио Пири - 14 година, Амансио и Рамон Гросо - 10, Игнасио Зоко - осам, Педро Фелипе - шест, Мануел Санчиз Мартинез и Франсиско Генто - пет, Хозе Аракистан, Пачин, Фернандо Серена - две и Мануел Веласкез - једну.
Наравно, играње у Мадриду представљало им је круне каријера...
Тренер Мигел Муњоз водио је Реал још осам сезона, седео је и на клупама Гранаде, Лас Палмаса и Севиље, док је на позицији селектора Шпаније, у два мандата, провео седам година (једну плус шест).
Милутин Шошкић је, како пише на „Википедији”, „у Келну имао статус првог голмана и добре финансијске услове”. Те, „добрим играма стекао је поштовање саиграча и навијача, међутим, два пута доживео и тежак лом ноге”. Упркос свему, 1968. био је најбољи у Купу Немачке, редом су падали: Хамбург, Ајнтрахт Франкфурт и Ајнтрахт Брауншвајг у поновљеним мечевима, Борусија Дортмунд и у финалу Бохум (4:1).
„Хоботница између статива” играјући у генерацији: Шошкић, Пот, Хемершбах, Флохе, Вебер, Тилен, Рул, Симет, Лер, Оверат и Хорниг (тренер Вили Мултхап), изгубио је и два финала - 1970. од Офенбаха и 1971 од Бајерна. Напомена: бранио је само против Бавараца (1:2), Келн је водио, али је тим из Минхена преокренуо погоцима Франца Бекенбауера и Едгара Шнајдера у 118. минуту?!
Љубомир Михајловић провео је седам сезона у Олимпику из Лиона (233 утакмице), врхунац: 1973, после изгубљених финала 1971. и 1976, освојен је Куп Француске - низу Бордо, Марсеј и Авињон у финалу се придружио и Нант (2:1; стрелац једног гола Добривоје Тривић, претходно у Војводини).
Трофејан у Белгији, са Стандардом из Лијежа, био је и Милан Галић - титуле 1969. и 1970. и куп 1967, уз додатак: упркос егзекуцији југословенског аса у реваншу полуфинала Купа победника купова 1967 (1:3), за пехар се, потом, борио Бајерн (хет-трик Герда Милера).
Радослав Бечејац, играјући са Олимпијом финале Купа Југославије 1970, морао је да честита Црвеној звезди: црвено-бели су после 2:2 у Љубљани (популарни Заза изједначио у 88. минуту) славили у Београду 1:0, голом Драгана Џајића у 118?!
Неуморни халф провео је и сезону у Колумбији, у Санта Феу Драгослава Шекуларца (у том периоду у Милионариосу и Америци из Калија), не могавши никад да прежали усуд из 1966...
Бранко Рашовић је с Борусијом из Дортмунда током пет година (109 лигашких утакмица) корачао од сјаја до очаја: три сезоне у Бундеслиги, па две, после испадања, у Регионалној.
Ћурковићу се није дало
Ивану Ћурковићу није се дало да освоји Куп европских шампиона: резервни голман Партизана против Реала из Брисела 1966. поражен је као „јединица” Сент Етјена против Бајерна у Глазгову 1976.
На „Хемпден парку”, голом Рота у 57. минуту, Баварци су пригрлили пе-хар минималцем. Претходно, Французу су елиминсали КБ из Данске, Ренџерс, Динамо Кијев и ПСВ.
Ћурковић, у Сент Етјену од 1972. до 1981, може да се подичи да је последње три сезоне био капитен Мишелу Платинију. Четири пута био је шампион Француске (1974, 1975, 1976. и 1981) и три пута освајач купа (1974, 1975. и 1977).
Занимљиво путешествије имао је и Владимир Ковачевић: из Хумске се отиснуо у Нант, сезону раније најбољи тим Француске и постао вицешампион, иза Сент Етјена, али... Експресно се вратио у Партизан, одрадио војни рок (!?), затим, у земљи Галских петлова од Анжеа начинио стабилног члана елите. Непоновљиви Пословођа, у другој сезони, био је најбољи стрелац тима, седми у Француској...
Мустафа Хасанагић „терорисао је голмане у Швајцарској, предводећи навалу Сервета из Женеве и Шо де Фона, приповеда се - био и тренер - играч у Сирији.
Манојло Бајић сведочио је нестабилним годинама Лила, док је Јосип Пирмајер, по периоду у Војводини, такође био напаст за бекове у Француској - у Ниму, ранијем вицешампиону, али...
Беху то, признаћете, каријере за поштовање, међутим, „само” је Велибор Васовић исправио неправду из 1966!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.