Јавор љуља већ 110 година: Ивањичани славе два јубилеја

Нова, 2022. година, биће свечарска у Јавору. Наиме, тад ће обележити два велика јубилеја – 110 година постојања и 20 откад је мезимац Ивањице први пут постао члан елитног друштва.

Биће то лепа прилика да се окупе бројне генерације и евоцирају успомене на давна времена. Јавор је рођен 1912. године у време Балкнских ратова кад су се ђаци и студенти из Ивањице окупили у свом родном граду. Међу њима био је и Милан Радојевић, студент у Бечу, који је са собом донео и фудбалску лопту.

Тад је рођена идеја да се у Ивањици оснује фудбалски клуб. Тадашње општинско руководство имало је слуха за жеље младих и доделило им локацију за изградњу терена.

У оближњој шуми, млади су исекли дрвеће за стативе и оцртали терен по упутствима Радојевића. Студирајући и учећи школе у Београду већина њих била је упозната са правилима фудбалске игре.

Уз помоћ родитеља и шире родбине сашивени су и дресови. У то време није било клубова у ближој околини, прва утакмица одиграна је октобра 1912. године између два тима, распоређених у црвене и плаве.

Утакмица је била прави празник за тада малу варош и изазвала је велико интересовање грађана. Скоро сви становници Ивањице кренули су те недеље на игралиште у Вашаришту да виде чудо које је запалило младеж.

Интересантно је да је на тој утакмици женски део публике навијао за црвене, а мушкарци за плаве. Сусрет је завршен нерешеним резутатом, а догађаји са утакмице били су данима главна тема разговора међу Ивањичанима.

Године су пролазиле и о Фудбалском клубу Јавор чуло се на далеко. Стигли су позиви из других места, да се играју утакмице, а из суседних места Ивањице долазили су гледаоци да посматрају утакмице.

Из тих давних времена остало је забележено да је Јавор изнедрио једног од најбољих фудбалера предратног периода. Реч је о славном голгетеру и члану репрезентације Драгану Јовановићу – Жени.

Једину паузу у свом раду Јавор је имао за време Другог светског рата. Чим је рат завршен, настављене су активности клуба. Организоване су турнеје по Санџаку и Косову и Метохији.

На те утакмице путовало се камионом уз пратњу неколико војника, са митраљезом на кабини требало је да штите фудбалере од евентуалних напада остатка непријатељске војске.

На тим турнејама Јавор је постизао сјајне резултате и стекао велике симпатије свуда где је играо.

Педесетих година прошлог века Јавор је имао сјајну генерацију играча који су водили жестоку борбу за улазак у новоформирану Другу лигу Југославије.

После тога велики број играча прешао је у друге веће клубове, а Јавор је полако почео да тоне. Шездесете и седамдесете године прошлог века биле су најтеже у историји клуба.

Јавор је играо најнижу лигу, а с времена на време пласирао би се у виши ранг да би поново испадао и све тако. Долазио је Јавор и у финансијску кризу, па је било од политичара предлога да се привремено обуставе активности клуба.

На ссрећу било је заљубљеника у клуб који то нису дозволили и успели да сачувају понос вароши. Дуга и светла је историја клуба, мала Ивањица и њен Јавор дали су југословенском фудбалу многа позната имена која су носила и дрес репрезентације.

Деведесете године најавиле су нову златну страницу Јавора. Почетком тог периода клуб су преузели прави ентузијасти на челу са председником Стевом Јовичићем и за само три године Јавор је успео 1994. да оствари сан свих генерација и пласира се у Другу лигу Југославије. Тај успех изазвао је незапамћено славље у Ивањици које се и данас препричава.

Дуго је играо на друголигашкој сцени и нико тада није ни помислио да би Јавор једног дана могао на мегдан Црвеној звезди и Партизану.

Четири млада привредника Душко Секулић, Драган Лазовић, Дарко Бешевић и Слобо Јовановић дошли су на чело клуба и громогласно најавили напад на елиту.

Мало ко је веровао у тај подухват, али речено – остварено. Ивањица је 2002. године добила члана елите и већ те дебитантске године Јавор је победио и Црвену звезду.

И тако су пролазиле године и Јавор је стигао да прослави и свој 110. рођендан. Ивањичани су посебно поносни што за све време постојања никад није мењао име и по томе је постао прави символ града на Моравици.