Kavga u zajedničkom stanu i golman ubica sijalica

1

Klub sa Topčiderske zvezde doživeo preporod polovinom prošlog veka, dolaskom legendarnog trenera na klupu ljubičastih

FOTO: V. Marković

Razumljivo je da je motiv mladih fudbalera Grafičara za dokazivanjem u dresu ljubičastih, uglavnom direktno vezan sa neutoljivom ambicijom za preporuku i (možda) povratak u crveno-beli dres, a profit ide na konto oba kluba: Grafičar ima rezultate koji ga uznose na pijedestal prvoligaša, sa pogledom na fudbalsku elitu, a Crvena zvezda, kroz nastavak takmičenja „svršenih“ omladinaca i na njihovom životno-fudbalskom raskršću, u zvaničnom, jakom takmičenju, ima direktnu mogućnost poslednje „trijaže“. To je, naravno, od presudne važnosti i za budući izbor životnog puta mladih ljudi.

U neka druga vremena, međutim, tokom kojih je oformljen i učvršćen stameni temelj kluba, u Grafičar se dolazilo i ostajalo, trajno. Graničilo se to, nekako, sa karakterom i ličnim opredeljenjem, tim pre što je klub, nastao pod okriljem vazda snažnog i dobro organizovanog sindikalnog pokreta grafičara, gotovo do pred kraj minulog stoleća, u svoje okrilje primao samo one koji su, na bilo koji način, vezani za grafičku struku, ili su, kao nadprosečni talenti, izražavali želju da pripadaju štamparima. Od igrača do rukovodstva.

Istinski preporod klub je doživeo 1950. kad je za trenera Grafičara, iz srednje fiskulturne škole u Zemunu, došao Milorad-Miša Pavić. Za samo dve godine, od klupskog podmlatka Miša Pavić stvorio je tim koji je u seniorskoj konkurenciji zabeležio najveći dosadašnji uspeh plasmanom u Treću zonu (rang današnje Prve lige). Nezaboravni rezultati sa mladim igračima Grafičara bili su neodoljiva preporuka Crvenoj zvezdi da trenera Mišu Pavića angažuje za šefa struke crveno-belih, što će po osvojenim trofejima šarmantnog Valjevca, do pojave Miljanića, učiniti najuspešnijim trenerom u istoriji Zvezde.

Da li zbog „kafanskog gena” nasleđenog od govornika „za šankom“ na osnivačkoj skupštini ili zbog činjenice da su „crni umetnici“, kako su ih još nazivali, sve do sedamdesetih godina minulog veka bili, beskućnici, tek epitet fudbalskih „boema“ pratio je „grafose“ od samog osnivanja kluba. Tada su se konačno skrasili na Topčideru i onda, bez sumnje, počinje najšarmantniji period u bogatoj istoriji Grafičara, koji su na svoj način obeležili Kolić, Dević, Vasić, Nikolić, Vlajić, Krivokapić, Helc, Terzić, Brkić, Kocić, Vujković...

Miroslav Helc je, kao i većina tadašnjih igrača, čitavu fudbalsku karijeru vezao za Grafičar, baš kao i legende kluba Željko Kolić, Dragan Dević, Milivoj Vasić... Stameni bek Helc i napadač Kolić, bili su godinama nerazdvojni tandem gitarista u jednom od najpopularnijih beogradskih orkestara „Amigosi”.

– Čuvene su tada bile igranke leti na Kalemegdanu, zimi u gimnastičkoj sali „Lazarac”. Ja sam svirao solo gitaru, Kolić je bio basista, ali druženje čitave ekipe bilo gotovo celodnevno. Delili smo i slobodno vreme i mladalačke radosti, ludosti, probleme... Kad je moj otac dobio stan na 11. spratu, cela ekipa je došla i za sat vremena nameštaj je bio u stanu. Ko je mario za lift – rado se seća Helc nezaboravnog vremena među „grafosima“ uz dodatak priče za neverovanje: i danas u 70. godini tri puta nedeljno igra fudbal na Adi Ciganliji ili na DIF-u sa brojnim ispisnicima među kojima su Milenko Kiković, Vladimir Batrićević, Srđan Pavićević...

A mene su, kao podstanara, drugovi iz ekipe selili skoro svake godine. Bilo je nekad i više štete nego koristi, jer bi u brzini znali da u stan unesu i nešto što nije moje, pa sam morao da se izvinjavam komšijama – uključuje se u razgovor Dragan Dević, dugogodišnji kapiten i napadač Grafičara koji je na svoj način ispisao dvodecenijsku istoriju kluba. – Igrali smo tada po pet-šest sezona u istom sastavu, niko nije razmišljao o novčanoj nadoknadi, igralo se za aplauze, poneki tekst u novinama, turu pića sa navijačima, ali smo kao poluzatvoreni klub grafičara, bar imali stalan i dobro plaćen posao. Neki su kasnije postali i uspešni treneri.

Jedan od njih je i Milivoj Vasić, takođe deo klupskog „inventara“, dugodišnji kapiten, koji je među „grafose“ stigao iz Poštara.

– Igrali smo sjajan fudbal, ali i znali da bekrijamo. Budili smo se ne retko u svlačionici, a ekonoma podmićivali pečenim piletom i krastavčićima samo da nas ne budi. Dođe trener Moča Stojiljković i pred utakmicu, kaže: Momci, danas igramo našu igru. I, izađe. Onda obično Dević uzme reč i svako dobije svoju ulogu. Ali, zato su nam treninzi bili i ozbiljni i stručni. Koliko god ponekad bili antihristi, imali smo meru, a nad nama je uvek bdio neko od uticajnih ljudi kao Mihailo Švabić ili Slobodan Dragović, koji bi nas i štitili i ukorili kad zabrljamo – opisuje Milivoj Vasić nezaboravnu generaciju Grafičara koja je gotovo dve decenije igrala u prepoznatljivom sastavu.

Tako je, nekako, bilo nekad...

Grafičar je jedno vreme bio u „zajedničkom stanu” sa BASK-om na Carevoj ćupriji, gde je, po ugledu na komšije sa istog brda na stadionu JNA, Partizana i Zvezde, začeta višedecenijska kavga, pa su klubovi odvojeni direktivom: jedni su trenirali parnim, drugi neparnim danima.

– Negde pred kraj prvenstva gostovali smo BASK-u kome je poraz značio ispadanje iz lige. Novine su već tipovale „keca”, ali pre polaska na Carevu ćupriju, naš „tehniko“ Pucko doneo je u klub hleb i so i tražio od svih da se zakunemo da nećemo pustiti BASK. Šestorica igrača su se požalili na „povredu“, a ostali su se zakleli. Nije bilo lako, BASK je poveo sa 2:0, ali je na kraju ipak bilo 4:2 za nas. Džabe smo, međutim, „krečili“, jer se BASK odmah fuzionisao sa PIM-om i postao BASK PIM i ipak ostao u ligi – seća se Željko Kolić, golgeter Grafičara i jedna od legendi kluba koji za dve decenije vernosti ljubičastima jedva da ima desetak izostanaka iz tima.

U burnom periodu do Drugog svetskog rata, Grafičar je aktivno učestvovao u političkim „gibanjima“, a oslobođenje zemlje od fašizma platio je trajnim rastankom sa desetak narodnih heroja iz svojih redova. Vraćajući se u predratno vreme, nezaboravni reporter „Sportskog žurnala“ Miodrag Marić Mare, je potkraj devedesetih godina minulog veka, oživeo sećanje golmana Grafičara Radoslava Janjića:

– Stao sam među stative prvi put u meču koji je Grafičar igrao kao predigru utakmici Jugoslavija – Rasing, prvoj pod osvetljenjem u Beogradu. Naš golman Franjo Roter bio je zamenjen zbog toga što je skoro kod svakog ispucavanja polupao neku sijalicu, jer je osvetljenje bilo postavljeno preko terena.

Komentari (1)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
Labud

Jugoslavija je bila neuporedivo bolje mesto za zivot od ove danasnje Srbije. U svim parametrima relevantnim za kvalitetnu egzistenciju dostojnu coveka.

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru