Александар Кировски, некадашњи млади репрезентативац Србије и голман Црвене звезде, морао је пре 30. рођендана да заврши професионалну каријеру. Фудбалу није рекао збогом раздуживањем дреса Будућности из Добановаца, налази се на новом почетку – решен да се оствари у тренерској каријери.
- У 15. години осетио сам бол у леђима, од тада се „крпим“. Извукао сам и више од максимума. Рационалан сам у свим разговорима, нарочито са доктором. Предвиђања су била да се „диск просуо“ на незгодном месту. Не бих могао професионално, са скоковима и падовима, да пратим све како сам навикао и дошло је време за крај каријере – сталожено говори Александар.
Јасан вам је следећи корак?
- Имам довољно искуства и знања да то пренесем на нове генерације. Кад сам доживео повреду руке 2015. направио сам први корак за стицање лиценце за рад са голманима. Едуковање траје, у октобру је упис за ПРО лиценцу тренера голмана.
Планирате ли да отворите голманску школу?
- Можда једног дана, али мораће још ного воде да прође Дунавом како бих имао одговор на свако питање младог голмана. План је везан за клупски фудбал.
Жеља да будете први тренер Земуна, клуба у којем сте одрасли и носите га у срцу, сигурно је у подсвести?
- Могу да зажмурим и замислим себе као шефа струке, али полако.
Каријера би вам, вероватно, била боља да нисте из Земуна отишли у Црвену звезду?
- Са ове тачке гледишта, поносан сам на две и по године у Звезди. Профилисао сам се као голман и човек, тренирао са најбољим у земљи. Носим много више позитивних успомена, али нисам могао да добијам кроз утакмице повртану информацију рада на тренинзима.. Као млад сам мислио да морам да будем стрпљив, да ће да дође моје време.
Остали сте, ипак, резерва Бајковићу?
- Бајко је број један. И даље стојим иза речи да је то било логично. После много година дочекао је шансу у Звезди и искористио. Сјајан је момак, учио сам од њега. И данас смо у супер односу.
Звезда је била у организационом хаосу и то је спутало све фудбалере?
- Није нам било лако, али у том тренутку имао сам 20 година. Нисам дошао да зарађујем новац, него да потврдим да сам потенцијал као што се причало. Такође, битно је и да не изневериш неке људе из Земуна. Доста сам напредовао у раду са Срђаном Максимовићем. Не носим ништа негативно са Маракане, осим фазе кад је дошао Са Пинто за тренера. Пропорција онога шо се пружа и вреднује тада није била у равни, мислим на начин састављања екипе.
Изненадили сте све повратком у Земун 2013. године?
- Био је то потез на моју иницијативу. Убризгао сам себи невероватну снагу повратком у матични клуб. Цитираћу историчара Бранка Најхолда: „Бити Земунац није ствар крштенице, него стање духа“. И данас се тако осећам. То је мој клуб и крај.
Зацртали сте циљ?
- Рекао сам да остајем у Земуну док се не вратимо у Супер лигу. Прва година била је као бачена, али то ми је дало још већу тврдоглавост. Да нисам имао циљ да са клубом који је посебан за мене уђем у елитни ранг, вероватно бих прекинуо каријеру у априлу 2015. кад сам имао троструки прелом надлактице и две операције. Мисија у срцу је, ипак, успела.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.