Пише: Зоран Стојадиновић
Жели Младен Крстајић да направи добру атмосферу из које ће репрезентативци Србије спремни и орни истрчати на мегдан Костариканцима, затим Швајцарцима, Бразилцима, можда Немцима... Неретко се планови покваре само због једног детаља, кикса, непромишљености, неспремности да се подреди колективу, послуша надређени, можда научи лекција од млађег од себе, ако је у праву...
Бранислав Ивановић имаће сутра у Грацу прилику да изједначи рекорд Дејана Станковића по броју одиграних утакмица у репрезентацији. Већ на отварању мондијалске приче и да постави нови. Али, не бисмо волели да та прича добије негативну конотацију као на пример она са отварања Мондијала у Немачкој или Јужној Африци...
И тада је било повређених, увређених и ко зна још каквих у репрезентацији. Ивановић је, утисак је и једно и друго: и повређен и увређен. Тачније, био је повређен и увређен. Повреду је залечио, али сујету још увек није излечио. И то није добро. Ни за њега, ни за репрезентацију.
Увек по страни, често погнуте главе, Ивановић као да није део расположене породице. Такав је био и на пријему код председника Александра Вучића који је, у жељи да морално подигне бившег капитена, изустио неколико дивних речи о породици Ивановић. Ефекта нема. Бане Ивановић пред новинарима сагиње главу, не даје изјаве и немогуће је од њега сазнати да ли још осећа последице повреде, да ли је спреман да клизећим стартом подигне Костариканцима косу на глави, а Србима адреналин у најважнијем мечу!?
Време је да се пробуди, потврди да је спреман или призна да није! Трећег нема, као што нема ни Србина који не очекује да види оног старог доброг а страшног Банета, не тако давно, најбољег српског фудбалера у избору ФСС.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.