Марко Пантелић: Најлакше је и најлепше бити играч

Скратио је косу готово до не препознавања, али то није било све што је учинио са собом. Завршио је факултет, ускочио у одело и кад се мало ко надао прихватио позив са Теразија - постао потпредседник Фудбалског савеза Србије.

Некадашњи „брат Пантела“, данас је господин Марко Пантелић, човек који француски, немачки, енглески и грчки, говори као и српски језик, функционер који је нови посао већ почео озбиљно да ради...

И пре него што је званично постао функционер, док је поносно носио дрес с државним грбом, Марко Пантелић био је захвалан – елоквентан саговорник. Данас је мало опрезнији.

Као да мери сваку реч чак и кад одговара на безазлена питања... А прво које смо му поставили уочи путовања на Самит ФИФА у Истанбул одржаног у среду  и четвртак, било је баш такво... Да ли је посао потпредседника ФСС тежи од играња фудбала?

- Најлакше је и најлепше бити играч. Најкомотније се осећаш на терену јер од малих ногу шутираш лопту и љубав према њој од ране младости, као и енергија, испољавала се управо на терену. То је ипак најлакше. Љубав према лопти и све проведене године на зеленом правоугаонику довели су до тога да се моја љубав према фудбалу развије још толико да сам завршавао школе, едуковао се како бих после каријере могао да останем у овом спорту као функционер.

Шта ФСС конкретно добија вашим ангажманом?

- С обзиром на искуство из клубова и земаља у којима сам играо, језике које говорим, али и односе и релације са водећим људима организација као што су ФИФА и УЕФА, наравно, ФСС може да има добит мојим ангажманом.

Лако сте се снашли у Фудбалском савезу Србије?

- Све ми је у принципу доста познато, али има и нових ствари, сваки дан се човек учи. Некоме, ко би дошао са стране, можда би било и страно, мени - с обзиром да сам у фудбалу од шесте године, да сам се едуковао и завршио Факултет за менаџмент у спорту, познате су све ове ствари...

Из перспективе фудбалера, улога функционера вероватно вам је другачије изгледала?

- Слажем се, перцепција фудбалера је свакако другачија, али исто тако ме је тада занимао само терен и шта од мене очекују тренер и стручни штаб. По завршетку каријере потребно је ипак неколико година да би фудбал почео да посматраш и на другачији начин. Сваком ко жели после каријере да настави да буде у фудбалу на некој функцији неопходна је и едукација. Школовање у комбинацији са искуством, бар код мене, допринело је да се на брз и једноставан начин уклопим у све ово где сам тренутно.