Новогодишњи интервју, Љубиша Тумбаковић: Не бих да изневеримо Чеферина (ФОТО)

Девет пута шампион у Србији и Кини, шест пута победник купа, десет пута тренер године у нашој и најмногољуднијој држави...

Сталожен, елоквентан, сигуран у себе и то што ради, гарант је да – за будућност репрезентативног фудбала традиционално забринути Срби, ипак не морају да стрепе пред двадесетогодишњим изазовом: успешном борбом за одлазак на Европско првенство и још већим искушењима у Енглеској и Шкотској, ако Орлови долете до Острва... Љубиша Тумбаковић...

Лакше ће бити са Хрватима и Енглезима на ЕП него у баражу

После жреба група, многе је заболела глава, јер, ако Србија прође бараж, следе шлагери са Енглеском у Лондону и Хрватском у Глазгову... Плашите ли се Хрвата и Енглеза?

- Играо сам и са једнима и са другима. Енглеска је у спортској транзицији. Стварају екипу и праве резултат и то су показали на последњем Светском првенству. Имају јаку лигу из које излазе сјајни појединци. Имају екипу која је и јака, млада, талентована и такмичарски способна. С друге стране, наше комшије Хрвати имају сличан приступ фудбалском убеђењу, али и нешто што нико у региону нема: припадност држави, патриотизам, национализам и учинак стално подижу на виши ниво. Наравно, не плашим се ни једних ни других, мислим да обе утакмице можемо да играмо и сигуран сам да ће нам бити много лакше него у баражу.

Разговор са селектором почињемо питањем да ли ће репрезентативна 2020. бити успешнија од 2019?

– Оптимисти смо... Волели би смо да буде све много лепше него у 2019. и учинићемо све да наредна година буде издефинисана како је планирана кад су почеле квалификације за Европско првенство.

Имате ли утисак да је оптимизам све мањи како се ближи бараж с Норвежанима?

- Не, напротив. Једног момента је тако изгледало, кад се све завршило и и док смо били под утиском утакмица које смо гледали. На моју срећу Норвежане сам пратио и у Лиги нација, стварно су екипа у експанзији, имају групу интересантних појединаца. По култури у Норвешкој, они су борци, три године на свом терену нису изгубили утакмицу. Све иде у прилог веровању да имамо за противника екипу против које морамо максимално да се мотивишемо. Можда Србија на ових шест утакмица које сам водио није направила нешто што се очекивало, али, показала је озбиљан напредак и не видим разлог зашто у марту не би било и много боље.

Рукавина, Ивановић, Коларов и Стојковић без правих наследника

Рукавина и Ивановић ће у марту имати пуних 36 година, Коларов 34,5,  Стојковић 36,5, а њихови наследници још нису дефинисани, брине ли вас то?

- Брине ме. Размишљање о државном тиму дефинисано је пуно раније: оно гласи да у репрезентацији увек треба да играју најбољи. Године нису критеријум. Апсолвирали смо причу о Коларову: има 34 године и у идеалном тиму је Италије. На позицији која је композиција идеја или убеђења тренера Роме, његов потенцијал је довело до максимума. Не признајем пуно године. Ивановић је капитен Зенита. Зенит је убедљиво најбољи у Русији. Рукавина игра у екипи која није топ, али је била учесник Лиге Европе, а он је пружао врло убедљиве игре. Стојковић? Врло коректно брани! Прави неке грешке, али код голмана се свака грешка види за разлику од најистуренијих... Кад нападач промаши шансу, констатује се: „деси се“, код голмана нема поправног. Не бих се освртао на године него на тренутну могућност. Ми у марту морамо да имамо играче који ће тог момента да буду најспремнији.

Има ли Србија снаге и потенцијала да за пет дана резултатски поправи оно што је лоше урадила у квалификацијама за ЕП?

- Фудбал је жива ствар и никад са сигурношћу не може да се тврди да нешто може да се деси. Покушавам да позитивну енергију пренесем на екипу коју водим и мислим да овог момента Србија са потенцијалом и квалитетом који има, може да се супротстави било ком квалитету кад су европске репрезентације у питању, посебно Норвешкој...

Да ли бисте нешто мењали у тиму и тактици на вашој премијерној утакмици са Португалијом?

 - Не верујем да бих мењао. Утакмица је јако добро скаутирана и све потенцијале и квалитет коју је Португалија имала, покушали смо кроз начин игре да сведемо на минимум. Португалија је у том тренутку била силно мотивисана, с друге стране, то је било моје прво окупљање са играчима, можда је и то утицало да не будемо компактни, стабилнији у неким моментима. Кад нам је пала концентрација примили смо први гол који је дефинисао целу утакмицу... Био је последица наше грешке, никако квалитета Португалије. Мислим да смо јако добро поставили игру, знали смо колико Португалија може, а истовремено били смо свесни наших потенцијала и квалитета, као и на који начин можемо да одговоримо екипи која је и такмичарска и са великим бројем сјајних појединаца.

Хоћемо ли гледати Србију на Европском првенству?

- Слагао бих себе и не бих био искрен, ако не бих признао да сам оптимиста. Верујем да хоћемо, да ћемо бити сконцентрисани, и да с великом дозом оптимизма улазимо у те две утакмице.

Смена у Партизану најтежи тренутак

Како се осећа тренер кад прочита у медијима да га смењују?

- Није пријатно. Никад није пријатно кад те неко смени, посебно ако не знаш због чега... Данас је уобичајено да те медији мењају... Захваљујући искуству, гледам данас то са неког одстојања, не тангира ме посебно, једноставно радим свој посао најодговорније...

Смењени сте ипак у Партизану 2002. у тренутку кад то нико није помињао. Били сте на тренерском семинару у Игалу, а Жарко Зечевић, Ненад Бјековић и Иван Ћурковић су се управо тад договорили с Лотаром Матеусом? Да ли је то један од најтежих тренутака у каријери?

- То је дефинитивно најтежи тренутак у каријери. У јуну сам био првак са Партизаном, у јесењем делу првенства имали смо 10 бодова више од Звезде, а једноставно сам морао да одем. Нисам истраживао због чега, ни како... Толико лепих година и дружења сам доживео с тим људима у Партизану да сам једноставно тог тренутка прихватио тешко, али сам схватио да је тако морало да буде.

Као да сте предодређени за тешка искушења: деби против Португалије, бараж с Норвешком у Ослу, а на ЕП група са Хрватском, Енглеском и Чешком...

- Кад се тако нешто деси, обично сви гледамо у туђе двориште и мислимо да је неки други противник лакши. Није. Специфичне су утакмице, посебно ове у баражу... Норвежани су у експанзији, треба то да прескочимо и ако то успемо, све остало ће бити много лакше.

Шта недостаје репрезентацији Србије да би била успешнија?

- Пуно тога недостаје... Ми тренери и у клубовима имамо обичај да кажемо да нам недостаје време, а камоли у репрезентацији… Дефинитивно,  недостаје ми време, као и стрпљење свих оних који прате резултате, навијача Србије.  Са стручног аспекта и потреба да дефинишемо начин и стил игре где ће евентуално сви потенцијали и квалитети појединаца доћи до максимума. За све то потребно је време. Ако то није ова, појавиће се нека друга генерација, али природан фактор је време, затим и стрпљење. Волео бих кад бих своје уско стручно размишљање пренео и на навијаче који ништа друго не признају осим резултата. Слажем се са њима: они од нас очекују, али ништа преко ноћи не може да се направи.

Зашто Србија нема бекове какви су некад били Ивановић, Рукавина, Коларов, раније Драгутиновић, Михајловић?

- Било је периода кад смо имали заиста фантастичне дефанзивце. Сад смо у условно малом проблему... Наишао је период кад једноставно немамо толико играча с потенцијалом највишег репрезентативног и европског нивоа. Не мислим да не можемо да их створимо. Кад кажем да нам је потребно време, управо то је део ове приче.

Поштујем две „светиње“, играча и колегу тренера

Није уобичајено у Србији да тренери лепо говоре о својим колегама, али, „недодирљиви“ Љупко Петровић о вама увек збори у суперлативу, као и ви о њему, у чему је тајна вашег односа?

- Љупко је посебан колега, много га поштујем и приликом сваког јавног иступања на семинарима, кад се помене Љупко Петровић, кажем да ми сви тренери морамо да устанемо јер је човек био првак Европе. Други детаљ је да ја имам посебну причу кад су колеге у питању: имам две светиње – играче, а друга су тренери. Никад нисам ништа лоше рекао ни о играчу, ни о тренеру - колеги. Љупко Петровић, Миша Косановић, такође... без обзира на динамику догађаја и утакмице, увек смо остали пријатељи...

Зграда се гради од темеља, ако се фудбалски тим прави од голмана, преко бекова, наша репрезентативна кућа прилично је нестабилна?

- Питање је мало провокативно и саркастично. Један тим чине 23 играча, 11 истурених и остали који чекају шансу. Потпуно подједнаку вредност дајем играчима који су на позицији голмана и онима који су егзекутори. Уз дужно поштовање, свако од њих има своје статусно место у мом размишљању.

Због чега су голман Дмитровић и Никола Максимовић толико несигурни у дресу репрезентације, зашто Костић не игра као у Ајнтрахту?

- Питање је интересантно и уско стручно. Да ли кроз такмичење у лиги коју играју у појединим периодима кад имају утакмице у ритму среда-недеља, долазе у репрезентацију преморени? Да ли је то реакција из подсвести? Не кажем да је њихова жеља, али је можда моменат кад долазе овде „да одморе“, а имају и сугестију својих тренера, директора, председника да пазе, што нама никако не иде у прилог јер треба да направимо резултат...

Можете ли да нам испуните једну жељу?

- Потрудићу се, зависи каква је...

Да Коларова вратите на левог бека за мечеве с Норвешком?

- У овом тренутку то не могу да обећам. Једноставно, до марта има још пуно утакмица које наши репрезентативци треба да одиграју. Кад је Коларов у питању импресивно је то да он има „добре године“, а игра маестрално. Најбоља потврда његових игара у Роми јесте избор у идеални тим Серије А. Коларов на тој позицији може пуно да пружи...

Некад сте били „фудбалски отац“ Ивићу, Илићу, Ћирићу, Вукићу, Томићу, Нађу, Дуљају... Шта недостаје Сергеју Милинковић-Савићу да би постао ослонац репрезентације?

- Сергеј врло интересантно гради своју каријеру. Памтим га јако дуго, још из Војводини кад је улазио као млад играч, касније као стартера. Показивао је фантастичан таленат и видело се да ће бити озбиљан играч. Кроз начин игре који форсира тренер Лација, Сергеј је део тима без којег римски клуб не може. Та композиција игре Римљана разликује се од нашег начина игре. Прво, зато што је квалитет играча Лација фантастично укомпонован. Ми имамо један други препознатљив – наш начин игре, а на позицијама на којима Сергеј оставља најбољи утисак – игра један други сјајан играч: Тадић. Треба да „помиримо“ те две приче и нађемо начин да обојица дају максимум како би репрезентација профитирала и да направимо тим где детаљи у игри који нису само офанзивни, већ и дефанзивни, морају да покрију неке друге сегменте. Имамо и Љајића, Гаћиновића, Костића, Радоњића који су блок иза најистуренијег играча...

Огромно признање – мојих 50 репрезентативаца и тренера

Шта вам је дражи податак, да сте као тренер створили више од 50 репрезентативаца, или да је преко 50 ваших играча кренуло тренерским путем?

- То је сатисфакција тренера. Направио сам озбиљан такмичарски резултат и у Партизану и у Шангдонгу, десет пута сам био тренер године. Али, сама сатисфакција за рад је управо то што су неки играчи које сам - не тренирао, него увео у тим, постали репрезентативци. То што је велика група играча које сам тренирао данас у тренерском послу, друга је сатисфакција и не могу да дам предност резултату. Могуће да су заволели струку због мене, у припреми и реализацији тренинга, утакмице...

Ко би могао да буде тренерски наследник Љубише Тумбаковића у српском фудбалу, не у репрезентацији?

- Тешко... Никад нисам могао да кажем ко је мој љубимац. Има пуно играча које сам годинама контролисао, пазио, данас су ми пријатељи... Биће их пуно који ће ме и превазићи... Тешко је наравно просторно то достићи јер тако како је Партизан био организован деведесетих година са стабилном стратегијом и јасно израженим захтевима, тешко да неки од ових клубова, па ни Звезда и Партизан, могу да се поставе. Партизан са Ненадом, Зеком, Мирком Марјановићем, Светом Костадиновићем, Ћурковићем, кад млад, амбициозан и вредан тренер има такву подршку – може да направи озбиљан дугорочни резултат. У српском фудбалу данас не видим простор да неки клуб може да направи простор неком тренеру да постигне толико.

Сме ли тренер, селектор, да има љубимца у тиму?

- Може да има љубимца, али да се то не види. Објективност треба да буде карактеристична црта сваког тренера.

Пребацили сте Радоњића на десну страну и као да се препородио, истина понекад с потезом више...

- Радоњића знам из дана кад је био старији кадет, заједно са Живковићем и Пантићем, а ја директор Партизана. Влада Вермезовић их је позвао, били смо заједно на припремама на Тари и у Турској. Његова моторичка способност и талентованост је једног момента стављена на скенер, али, није постојао разлог да неко сумња у њега. На жалост то је та транзиција где неко као играч фудбалски сазри у 16, 17, 18. години, а неко мало касније. Радоњић је мало закаснио и зато у појединим моментима прави потез више, иде по неки пут у неизвесност. Међутим, на свакој од  ових шест утакмица које сам водио показао је квалитет који га практично препоручује да буде део без којег један тим, у овом случају репрезентација, не може. Има сјајну композицију талентованости и моторике... Радоњић после репрезентативних утакмица улази у ритам запажених утакмица и у клубу и само је питање времена кад ће дефинитивно да експлодира и сазри као фудбалер.

Видели смо у Литванији два гола из три идентичне акције: Љајић – Радоњић – Митровић. Некада код Антића, препознатљив је био офанзивни аут Банета Ивановића на Жигића који извлачи штопера на прву стативу и теменом прослеђује лопту на другу... Да ли сте смислили нешто што би Норвежани могли да „купе“?

- Свако од нас тренера има харизму и своје фудбалско убеђење. Давно сам рекао да су безграничне могућности игре и да резултат треба да дође као последица игре. Један сам од тренера који је пре 27-28 година заговарао пас. И данас мислим да преко игре и креативних способности играча можемо да дођемо до резултата. У ситуацији кад немамо креативне играче морамо да прибегавамо другим детаљима, помоћним играма, тактичким стварима. Поједине колеге то примењују. У овом моменту имамо толико креативних „виц играча“ да све друго може да буде само подршка и допуна кад је противник добро покрио. Мислим да су Љајић, Тадић, Милинковић-Савић, Максимовић, Миливојевић, Лукић, толико креативни играчи да су довољни себи да кроз игру дођемо до жељеног.

Може ли уопште да се прави тактика с толико мајстора с лоптом какви су Тадић, Љајић, Сергеј, Миливојевић, Матић...

- Зашто не би могло. Да се вратимо на Португалију с толико маестралних фудбалера, па може да се игра тактички. Поједини играчи немају дефанзивне карактеристике у неком систему да би евентуално одговорили захтевима. То је композиција екипе у којој морамо да дамо слободу у игри играчима који су оријентисани према напред да би лакше спроводили своје идеје. Морамо да будемо чврсти позади са јасно дефинисаним играчима који у сваком моменту могу да одговоре дефанзивним задацима, а да остали везни играчи стоје ближе противнику и да пресинг почиње од њих. Ови у последњој линији морају да буду брзи и експлозивни да могу да стигну ако изађу плитко...

Можемо ли да очекујемо неко изненађење на списку репрезентативаца за бараж?

- Тешко. Група људи у стручном штабу апсолутно ништа не препушта случају: гледамо, скаутирамо 35 играча који су актуелни за март. Нема ту изненађења – фокусирани смо на играче који су ту. Евентуално изненађење може да буде неко ко је евидентиран, а није био у првом плану, али да га форма у том тренутку наметне.  Не знамо шта ће се десити до марта, ко ће колико утакмица одиграти, не дај боже неке повреде...

Синиша Михајловић је од репрезентативаца тражио да певају химну, да ли сте ви имали посебне прохтеве?

- У том правцу апсолутно не. Њихово право је да играју за репрезентацију. Ако је одан својој држави и осећа припадност, патриота је. Да ли ја треба да га терам да пева химну? Он то треба да осети. Кад буде осетио, онда ће надградња на патриотизам прерасти можда у условно речено национализам. Кад тако буде осећао своју државу, можда ће му и учинак бити већи и сви ћемо да профитирамо.

Да ли савез некако може да напуни трибине Маракане у марту, макар на све четири да буду деца из целе Србије, то нам је дефинитивно најважнија утакмица од Светског првенства у Русији до следећих мондијалских квалификација?

- Није добро питање јер савез не може вероватно, али можемо ми нашим играма и резултатом у Норвешкој. У великој мери то зависи од играча, струке и кад навијачи препознају шта се десило у Норвешкој, не видим разлог да не напуне трибине пет дана касније на Маракани.

Позивамо се на патриотизам, а на утакмици против Португалије уместо да бодримо Тадића, Роналду скандирамо “Меси, Меси”?

- Нисам ту препознао припадност нашој репрезентацији. Та атмосфера у великој мери отишла је у неку другу страну, више смо размишљали о играчима Португалије, посебно о Кристијану Роналду и покушали њега да неутралишемо навијањем, а објективно смо морали да будемо део нашег флуида...

С обзиром на то да ваше име у српском фудбалу пуно вреди, можете ли да позовете народ на утакмицу баража и да на њој бодре своје играче, а не да вређају противничке?

 - Трудим се да кроз свако јавно иступање приближим народ репрезентацији и да кроз однос играча према државном дресу, приволим навијаче да буду уз нас. Истовремено, да играче приближим народу. Поред стручног дела мог посла везаног за екипу, тактику, игру, и то је мој посао.

Делује ли вам данас смешно то што су вас пре 20 година критиковали “да игра кратких пасова нема пролаз у озбиљном фудбалу”, а Гвардиола је 15 година касније управо таквом игром с Барселоном залудео свет?

- Није пре 20, него пре 27 година. Лети време… То је моје фудбалско убеђење. И кад сам рекао да су бескрајне могућности игре, мислио сам да само игром можете да дођете до резултата, а последица игре и детаљ, јесте тај пас. И данас кад гледам утакмицу, свако тражи нешто посебно, а ја тражим потез, “дуплу лопту”, дриблинг, појединца, гол...

Седам титула и три Купа с Партизаном, од чега две дупле круне, две титуле и три купа у Кини са Шандонгом (једна дупла круна), четири тв лиге шампиона... Шта вам још недостаје да бисте затворили круг?

- То сте ми приписали и ону Матеусову, она је седма, а имам је само до пола... Добро, шест и по титула... Ништа ми не недостаје. Тренерски идеали код нас везани су за Звезду или Партизан и репрезентацију. Био сам успешан тренер Партизана, знам да не могу да будем тренер Звезде, сад сам селектор... Нема даље... Има, наравно, да одведем репрезентацију на Европско првенство, да покушамо тамо нешто да направимо, али све то је надградња...

Обећавате ли кафу у Глазгову 16. јуна? (Дан раније: Чешка – Србија ако се пласирамо на ЕП)

- Биће ми задовољство. На своје излагање на Јубилеју 100 година фудбала у Србији, Чеферин, који је био јако темељан и јасан с подршком српском фудбалу, у завршној беседи рекао је: “чекамо вас на Европском првенству”. Ја га не бих разочарао. Глазгов је наша реалност – закључио је Љубиша Тумбаковић.