Почетна / Фудбал / Репрезентација

ЗЛАТНИ ОЛИМПИЈСКИ ЈУБИЛЕЈИ - Рим 1960.: Прославио фудбалере, славили злато уз кока-колу

Турнира се сећа и Душан Маравић, члан олимпијске екипе као фудбалер Црвене звезде
ФОТО: Комонс Викимедија

У години чије смо дане тек почели да одбројавамо навршава се пола столећа од највећег успеха репрезенативног фудбала који баштинимо. На Олимпијским играма 1960. одржаним у Риму, Југославија је освојила златну медаљу. Победом против Данске (3:1) у финалу на Олимпику стављена је тачка на серију од три узастопна пораза у борби за најсјајније одличје.

Било је то време другачијег фудбала и другачијег вредновања олимпијских турнира. До Игара 1928. у Амстердаму златна медаља је вреднована као титула светског првака. Од Игара 1936. у Берлину поштовано је олимпијско правило аматеризма, па на турнире нису могли да долазе најбољи фудбалери света.

Олимпијске игре 1960.

Југославија – Египат 6:1 (3:0)

Југославија – Турска 4:0 (1:0)

Југославија – Бугарска 3:3 (0:0)

Југославија – Италија 1:1 (0:0, 0:0)

Финале

Југославија – Данска 3:1 (2:0)

Стадион: Фламинио у Риму. Гледалаца: 40.000. Судија: Ло Бело (Италија)

СТРЕЛЦИ: Галић, Матуш и Б. Костић за Југославију, Нилсен за Данску.

ЈУГОСЛАВИЈА: Видинић, Рогановић, Јусуфи, Жанетић, Дурковић, Перушић, Анковић, Матуш, Галић, Кнез, Б. Костић.

ДАНСКА: Фром, Андерсен, Јенсен, Б. Хансен, Ханс Нилсен, Ф. Нилсен, Педерсен, Троелсен, Харалд Нилсен, Еноксен, Серенсен.

Медаља посебног сјаја

Златну медаљу из Рима донели су Видинић, Шошкић, Маравић, Б. Костић, Галић, Друковић, Јусуфи, Жанетић, Рогановић, Перушић, С. Такач, Кнез, Сомболац, Бего, Козлина, Матуш и Анковић.

- Влада Србије је 2006. донела уредбу о националном признању за златну медаљу са ОИ 1960. То је одлука којом је показано да Србија вреднује и оно што је урађено пре осамостаљења. Фудбал није донео много медаља са Игара, па злато из Рима има посебан сјај.

У таквим околностима најбоље су прошле земље такозваног Источног блока. Од Лондона 1948. и првих Олимпијских игара одржаних после Другог светског рата који је поделио свет, па до 1980, од 28 медаља чак 23 су освојиле земље Источног блока.

На сличан начин турнира се сећа и Душан Маравић, члан олимпијске екипе као фудбалер Црвене звезде.

- Сви смо били професионалци, али на „руски начин“. Званично смо били аматери, али смо зарађивали играјући фудбал. Пошто смо на папиру били аматери, могли смо на олимпијске игре – прича Маравић у подсећању на највећи успех југословенског фудбала на олимпијским турнирима.

Освајање златне медаље није променио статус.

- После финала отишли смо у град да прославимо. Шетали смо Вија венетом, шалили се и галамили. Карузо, тако смо звали Благоја Видинића, певао је оперске арије. Отишли смо у ресторан да попијемо нешто, а већина нас није имала ни за кока-колу. Пиће је платило неколико играча, који су имали нешто новца „са стране“. Домовина нас је за „златно“ частила са по 100 долара, наравно у динарима.

Не жали Маравић због новца. Златна медања ни 60 година касније нема цену.

- Другачије је то време било. Играли смо за медаљу и за земљу коју смо представљали. Из Рима смо се вратили возом. На железничкој станици у Београду дочекао нас је једино Стив, економ ФСС Стева Јанковић. Дошао је да покупи наше спортске торбе, једини пртљаг који смо имали. Отишли смо и вратили се у спортској опреми, а у торбама смо имали четкице за зубе, прибор за бријање, дресове, мајице... Све смо то дали Стиву.

Маравић је на турниру играо три утакмице групне фазе. Полуфинале и финале је пропустио због умора.

- Пре олимпијског турнира путовао сам са Црвеном звездом у Њујорк. Биле су то оне утакмице кад су Американци покушавали да увезу фудбал. У Њујорку сам тешко поднео врућину и влагу. То путовање ме исцрпело, па сам у Италију путовао уморан. За сваку утакмицу смо мењали град. Играли смо у Пескари, Фиренци, Риму, Напуљу. Све ме то додатно уморило, па сам пропустио полуфинале и финале.

Финале против Данске памти по, како каже „лепој игри нашег тима“ и искључењу Милана Галића због приговора италијанском судији Ло Белу после поништеног гола у 37. минуту при вођству Југославије 2:0.

- „Гале“ је на одлуку судије опсовао. Раширио је руке и одјекнуло је „какав офсајд, у п.... м.......!“. Судија га је искључио. Све до тада нисмо знали да судија зна српски, или бар наше псовке. Галић је до краја живот тврдио да није приговорио судији већ да је дао себи одушка.

Од репрезентације која је отишла у Италију предвођена селекторском комисијом Драгомир Николић - Александар Тирнанић – Љубомир Ловрић није било очекивано да понови резултате са претходних Игара, о златној медаљи нико није ни помишљао. У Риму су се коначно склопиле све коцкице.

- Није то била А репрезентација, али је био веома снажам тим састављен од играча из најбољих југословенских клубова. Многи су касније постали стандардни А репрезентативци. Имали смо и среће. Прошли смо до финала поред Италије, која је и тада, као и на свим другим турнирима, била далеко изнад нас и као земља и по фудбалу. Кад смо успели Италију да прођемо, злато је било на дохват руке – сећа се Душан Маравић, члан најуспешније југословенске олимпијске фудбалске репрезентације.

Андрејкина тајна

Полуфинале против Италије прати легенда како је чувени Михаило Андрејевић надмудрио домаћине.

Утакмица је играна у Напуљу. За Азуре су играли Бургнич и Ривера, чланови тима који је играо финале СП 1970. У тиму је био и Ђовани Трапатони, велики играч и касније тренер.

Завршено је 1:1. Победника је требало да одлучи жреб. Италијани су, као добри домаћини, дозволили југословенској екипи да одлучи финалисту. Судијама је пришао Андрејка, извукао папир и поскочио.

- Финале, финале – викао је Андрејка трчећи према репрезентативцима.

Италијани су Југословенима спортски пружили руку.

У сутрашњим новинама освануло је питање: Господине Андрејевићу, а где је папир. Тек тада су се домаћини сетили да Андрејка никоме није показао шта је писало на папиру.

- Андрејка је био светски господин. Свуда уважен, свака врата су му била отворена. Не знам ни ја шта је писало на папиру. Андрејка нам је рекао да смо у финалу – сећа се Маравић.

Андрејевић се до краја живота клео да није преварио Италијане.

- Андрејка је био моралан и принципијелан, мада нимало наиван. Свим бојама намазан. Нису, међутим, ни Италијани „мале маце“. Не може њих неко тек тако да превари. Свака част Андрејки ако је у томе успео. Нека легенда остане, лепа је – каже Маравић.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

a sto i ovo ne napisaste?
Galic, najbolji strelac turnira.
Željko Pavlović
Bolji smo od Hrvata zbog OI 1960.
Ne znam baš
I njihovo je to zlato, koliko i naše...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.