ВРЕМЕПЛОВ - Личне драме репрезентативаца пре 21 годину у вечери кад је почела НАТО агресија: Неми сведоци бомбардовања у борби за истину

2

Нападом на нашу земљу, НАТО је стопирао и утакмицу Југославије и Хрватске, у квалификацијама за Првенство Европе 2000

ФОТО: Архива Журнала

Смртовница за светски поредак, дефинисан крајем Другог светског рата, исписана тачно пре 21 годину, носи у себи и драматичну спортску причу. НАТО бомбардери, мимо светског ауторитета, оличеног у Савету безбедности Уједињених нација, у тренуцима кад је Јељцинова Русија била на коленима, а Кина тек заметак озбиљног играча у светским оквирима, преузели су улогу врховног суда.

Живот је тог 24. марта 1999. у Србији почео да мили. Под теретом бомби, у неравноправној борби и ванредном стању, ни налик актуелном, фудбал је нашој земљи удахнуо наду. Док је Југославија вапила за помоћи, на Космету дивљао рат, спортисти су преузели улогу бораца за право на реч ван граница СР Југославије. На слободу мишљења, која се и у Милошевићевој држави, тих месеци, плаћала главом. Нападом на нашу земљу, НАТО је стопирао и утакмицу Југославије и Хрватске, у квалификацијама за Првенство Европе 2000.

У јеку припрема за 27. март и дуел са љутим ривалом, најбоље југословенске фудбалере у Београду је затекла вест о дефинитивној најави дуго одлагане акције НАТО пакта. Многи од њих, на различите начине, посведочили су о почетку још једне мучне године у српској историји деведесетих година прошлог века. Тадашње Време, у специјалном издању, бавило се посебно голготом десетак југословенских репрезентативаца, на путу из Београда, преко Цириха, Будимпеште, Беча, до коначних одредишта у Мадриду, Барселони, Мајорци, Ла Коруњи, Сан Себастијану… Све је пажљиво евидентирао Владимир Станковић, са лица места, из Барселоне.

– Реч је о смишљеној стратегији НАТО који нас убија мало по мало, желећи истовремено да нам отме територију. На крају људи почињу да размишљају о смрти, а ако је већ тако, онда је боље умрети поносно. Цео југословенски народ сагласан је са одлуком владе да се не попусти пред уценама НАТО. Бранићемо наш понос, нашу земљу и наше животе – поручио је Мирослав Ђукић.

Владимир Југовић је кренуо из Београда пола сата пре почетка бомбардовања. Јавио се најпре из Новог Сада:

– Човече, гледао сам како севају бомбе и падају негде врло близу... Било је страшно, сузе су саме кренуле.

Нешто касније прошао је границу пешице и наставио пут ка Бечу:

– Никада нећу заборавити ову ноћ, ноћ у којој је нападнута моја земља.

Дарко Ковачевић је ишао у Ковин по ћеркицу Стелу и супругу Данијелу, репортери Радија “Сер” нашли су га у колима:

– Возим 180, налазим се на 40 километара од мађарске границе - рекао је у првом јављању. – Нисам веровао да ће до овога доћи, још мање да ће бити овако страшно... Дошао сам овдеда играм за Југославију а ево шта се догодило...

Пеђа Мијатовић је са Палића ишао у Београд по сина Луку и вереницу Анету, кренуо је касно из Београда и такође на путу био сведок бомбардовања Новог Сада.

– Било је страшно. Да нема Луке, не бих се ни враћао. Остао бих овде да поделим судбину са мојим најближима, којима не пада на памет да одлазе из Подгорице, и народом – рекао је Мијатовић из Будимпеште.

Саво Милошевић је стигао најпре у Барселону и преспавао код кума Драгана Ћирића:

– Није праведно, није праведно – било је све што је Саво желео да каже додајући да су “његови добро... засад”.

Јован Станковић, играч Мајорке, стигао је у Мадрид у тренерци ФСЈ.

– Очајан сам, напали су моју земљу, и то зато што брани своју територију - рекао је Станковић.

Миљан Миљанић је до дубоко у ноћ, заједно са потпредседником ФСЈ Томиславом Караџићем, био на Хоргошу, дочекивао наше играче и олакшавао прелазак границе. Љубазно је одговорио на позив новинара из Шпаније.

– Ова генерација доживела је све антифудбалско и антиспортско што је могла да доживи. Ово су најтежи дани у мојој дугој каријери, а нешто слично догађа ми се већ трећи пут, с тим што је сада све још горе, јер је наша земља нападнута. Били смо искључени из Шведске 1992, уследиле су санкције, пропустили смо два велика такмичења 1994. и 1996, али смо се вратили и показали ко смо и шта смо. Сада нам се дешавају сличне ствари, прво одлагање меча са Ирском, сада са Хрватском у много горој ситуацији. Али, вратићемо се опет. Велики су осуђени да понекад много трпе – самоуверено је и у тим данима казивао легендарни Миљан.

Вратио се на тренутак ривалству са Хрватима:

– Подсетићу вас на рат између Никарагве и Хондураса. До рата је дошло због рата, а после стотину дана договорена је утакмица, и свих 400 километара аутопута којом су стизали играчи, народ је посуо цвећем. То сам лично видео, био сам сведок на месту догађаја – саопштио је Здравку Реићу у “Спортским новостима”.

Утакмица на Звездином стадиону одиграна је напокон 18. августа 1999, два месеца пошто су бомбе утихнуле и рат стао Кумановским споразумом.

После 2:2 у Загребу то није било довољно за ПЕ, а југословенски репрезентативци, у међувремену, ојачани улогама мировних амбасадора, први пут стигли у тадашњу Југославију. У Београду их је дочекало 50.000 људи...

Антић: Наша земља не жели 30.000 НАТО војника

Посебно цитиран у дану кад је почело бомбардовање био је Радомир Антић, повратник на клупу Атлетико Мадрида. Као стални сарадник најслушанијег Радија "Сер" и медијска личност у клубу коме се сваког дана посвећује огроман медијски простор, имао је шансу да каже шта хоће.

– Не стижем да одговорим на све позиве радија и телевизије, али трудим се да свима изађем у сусрет и објасним да је извршена агресија на једну независну земљу само зато што не жели да на своју територију пусти 30.000 хиљада војника НАТО. То је суштина коју ће овде, пре или касније, морати да схвате.

Повезане Bести

Kоментари (2)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Karlo Veliki

Sazreli Zapad je tada bio u fazi pokusaja odbrane sopstvenog urusavanja. Uradio je to na nacin koji ga jos nije kostao...Tehnoloski su i dalje ispred ostatka sveta, medjutim..demografski zastarevaju pa izvor osvezenja nacija nalaze u prijemu migracije. Nacin zivota je hedonisticko potrosacki. Porodice se krecu ka izumiranju nacija: zele karijeru a ne decu, kasno se zene i udaju, retko gde vise od 2 deteta,. Kao sistemi su bez fanatizma i upornosti, jer sve svode na potrosacki zivot..Nepoznato je da li je ova pandemija samo faza bioloskog rata ili ne ali,..bombarderi iz 1999. godine su na kolenima...Postoji jedan dominantan razlog zasto ih prezirem. U galimatijasu koji je nastao, nakon 10 dana zavrsio sam na KiM. Samo prvog dana dva puta sam bio u prilici da poginem. Spasli su me iskustvo i sreca. Ovo drugo vise.

Одговори
Севера део

На жалост,и нама се исто догађа са белом кугом,можда нас и више погађа,зато што смо мала земља по броју становника.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру