ВРЕМЕПЛОВ - Личне драме репрезентативаца пре 21 годину у вечери кад је почела НАТО агресија: Неми сведоци бомбардовања у борби за истину

Смртовница за светски поредак, дефинисан крајем Другог светског рата, исписана тачно пре 21 годину, носи у себи и драматичну спортску причу. НАТО бомбардери, мимо светског ауторитета, оличеног у Савету безбедности Уједињених нација, у тренуцима кад је Јељцинова Русија била на коленима, а Кина тек заметак озбиљног играча у светским оквирима, преузели су улогу врховног суда.

Живот је тог 24. марта 1999. у Србији почео да мили. Под теретом бомби, у неравноправној борби и ванредном стању, ни налик актуелном, фудбал је нашој земљи удахнуо наду. Док је Југославија вапила за помоћи, на Космету дивљао рат, спортисти су преузели улогу бораца за право на реч ван граница СР Југославије. На слободу мишљења, која се и у Милошевићевој држави, тих месеци, плаћала главом. Нападом на нашу земљу, НАТО је стопирао и утакмицу Југославије и Хрватске, у квалификацијама за Првенство Европе 2000.

У јеку припрема за 27. март и дуел са љутим ривалом, најбоље југословенске фудбалере у Београду је затекла вест о дефинитивној најави дуго одлагане акције НАТО пакта. Многи од њих, на различите начине, посведочили су о почетку још једне мучне године у српској историји деведесетих година прошлог века. Тадашње Време, у специјалном издању, бавило се посебно голготом десетак југословенских репрезентативаца, на путу из Београда, преко Цириха, Будимпеште, Беча, до коначних одредишта у Мадриду, Барселони, Мајорци, Ла Коруњи, Сан Себастијану… Све је пажљиво евидентирао Владимир Станковић, са лица места, из Барселоне.

– Реч је о смишљеној стратегији НАТО који нас убија мало по мало, желећи истовремено да нам отме територију. На крају људи почињу да размишљају о смрти, а ако је већ тако, онда је боље умрети поносно. Цео југословенски народ сагласан је са одлуком владе да се не попусти пред уценама НАТО. Бранићемо наш понос, нашу земљу и наше животе – поручио је Мирослав Ђукић.

Владимир Југовић је кренуо из Београда пола сата пре почетка бомбардовања. Јавио се најпре из Новог Сада:

– Човече, гледао сам како севају бомбе и падају негде врло близу... Било је страшно, сузе су саме кренуле.

Нешто касније прошао је границу пешице и наставио пут ка Бечу:

– Никада нећу заборавити ову ноћ, ноћ у којој је нападнута моја земља.

Дарко Ковачевић је ишао у Ковин по ћеркицу Стелу и супругу Данијелу, репортери Радија “Сер” нашли су га у колима:

– Возим 180, налазим се на 40 километара од мађарске границе - рекао је у првом јављању. – Нисам веровао да ће до овога доћи, још мање да ће бити овако страшно... Дошао сам овдеда играм за Југославију а ево шта се догодило...

Пеђа Мијатовић је са Палића ишао у Београд по сина Луку и вереницу Анету, кренуо је касно из Београда и такође на путу био сведок бомбардовања Новог Сада.

– Било је страшно. Да нема Луке, не бих се ни враћао. Остао бих овде да поделим судбину са мојим најближима, којима не пада на памет да одлазе из Подгорице, и народом – рекао је Мијатовић из Будимпеште.

Саво Милошевић је стигао најпре у Барселону и преспавао код кума Драгана Ћирића:

– Није праведно, није праведно – било је све што је Саво желео да каже додајући да су “његови добро... засад”.

Јован Станковић, играч Мајорке, стигао је у Мадрид у тренерци ФСЈ.

– Очајан сам, напали су моју земљу, и то зато што брани своју територију - рекао је Станковић.

Миљан Миљанић је до дубоко у ноћ, заједно са потпредседником ФСЈ Томиславом Караџићем, био на Хоргошу, дочекивао наше играче и олакшавао прелазак границе. Љубазно је одговорио на позив новинара из Шпаније.

– Ова генерација доживела је све антифудбалско и антиспортско што је могла да доживи. Ово су најтежи дани у мојој дугој каријери, а нешто слично догађа ми се већ трећи пут, с тим што је сада све још горе, јер је наша земља нападнута. Били смо искључени из Шведске 1992, уследиле су санкције, пропустили смо два велика такмичења 1994. и 1996, али смо се вратили и показали ко смо и шта смо. Сада нам се дешавају сличне ствари, прво одлагање меча са Ирском, сада са Хрватском у много горој ситуацији. Али, вратићемо се опет. Велики су осуђени да понекад много трпе – самоуверено је и у тим данима казивао легендарни Миљан.

Вратио се на тренутак ривалству са Хрватима:

– Подсетићу вас на рат између Никарагве и Хондураса. До рата је дошло због рата, а после стотину дана договорена је утакмица, и свих 400 километара аутопута којом су стизали играчи, народ је посуо цвећем. То сам лично видео, био сам сведок на месту догађаја – саопштио је Здравку Реићу у “Спортским новостима”.

Утакмица на Звездином стадиону одиграна је напокон 18. августа 1999, два месеца пошто су бомбе утихнуле и рат стао Кумановским споразумом.

После 2:2 у Загребу то није било довољно за ПЕ, а југословенски репрезентативци, у међувремену, ојачани улогама мировних амбасадора, први пут стигли у тадашњу Југославију. У Београду их је дочекало 50.000 људи...