Čudesna misija Radomira Antića, selektora fudbalske reprezentacije na tlu napaćene i uspeha željne Srbije

Tweet

PIŠE: Zoran Stojadinović

Veliki si Gospode i čudna su dela tvoja, i nikakva reč ljudska nije u stanju da opeva čudesa tvoja...

Ko je bar jednom na Krstovdan ili Bogojavljenje kročio u crkvu, upamtio je reči divljenja Isusu Hristu...

Ko je bar jednom gledao fudbalsku reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010, izustio je slične reči, uputivši ih Velikom Antiću, shvatajući zašto su ga Španci odavno nazvali „Radomir El Grande”.

Čudesna moć čoveka koji nas je zadivio neobjašnjivim vaskrsnućem srpskog reprezentativnog fudbala oslikana je kadrovima koje nije lako opisati jer ne postoje reči kojima se može dočarati radost nacijje. Radovali su se Srbi zlatu plivačice Nađe Higl, svetskom rekordu, zlatnoj i Srebrnoj medalji Milorada Čavića, titulama odbojkaša, svetskoj kruni vaterpolista u Rimu proteklog leta, ali radost i sreća u desetoj oktobarskoj noći 2009. prevazišla je sve trenutke ushićenja naroda koji fudbal voli više od svega ostalog.

Veliki je Radomir i čudna su njegova dela u srpskom reprezentativnom fudbalu. Zalečio je sve boljke koje nam je naneo đavo iz Baskije, ujedinio sve razjedinjeno što je upropastio njegov saveznik iz srpskog Štitara. Reprezentacija koja je ne tako davno bolovala naizgled od neizlečive bolesti postala je svetski hit – sa svakom karikom na svom mestu. I svako zna šta radi na terenu i za šta se bori. Dok sluša melodiju “Bože pravde” – od Stojkovića do Žigića, svaki od 11 momaka koje Veliki Radomir šalje na teren podseća nas na nekadašnje reprezentativce Paragvaja koje je predvodio čuveni golman Čilavert i na čijim se licima nekoliko minuta pre početka utakmica naslućivao i stil igre i rezultat.

Srpska fudbalska reprezentacija zahvaljujući Radomiru Antiću postala je oličenje stare srpske porodice u kojoj se zna o je ko i gde mu je mesto. Predvođeni na terenu, kao nikad ranije fantastičnim kapitenom Dejanom Stankovićem, neshvatljivo moćnim s loptom Milanom Jovanovićem, razigranim  i maštovitim Milanom Krasićem, dominantnim na terenu Nikolom Žigićem, kolektivu podređenim Markom Pantelićem, moćnim u odbrani Nemanjom Vidićem, Izvrsnim i pred svojim i pred protivničkim golom Branislavom Ivanovićem i ponekad nepravedno zapostavljenim Ivicom Dragutinovićem, svi ostali momci koji su trčali za loptom u ovim kvalifikacijama uspeli su da trijumfuju u grupi u kojoj su čak tri selekcije bile favorizovane. Vicešampioni sveta moraće u baraž iako se Francuska radovala pobedom nad Srbijom pre godinu dana, stalni učesnici evro i svetskih smotri iz komšiluka nisu ni dotle stigli jer je Rumunija u dva meča osetila svu moć srpskog državnog tima. Pretili su nam i Austrijanci, ali je upravo u Beču razigran srpski čudesno ukomponovan i pripremljen tim.

Srbija je danas istinsko svetsko čudo. Drastično različito od onog za koje smo poverovali da je takođe moćno, a koje je doživelo krah u Nemačkoj. U Južnoj Africi narednog leta sve će biti drugačije jer srpska porodica konačno ima čoveka čija su dela veća od njegovih reči.

Ne pomenuti Tomislava Karadžića – čoveka koji je birajući između zla nafilovanog čokoladom i blagostanja skrivenog iza tada odbojnog lika Radomira Antića, izabrao upravo ono što su mu mnogi u leto 2008. govorili da je suludo, bio bi istinski greh. Jer, samo su četvorica ljudi u Srbiji tada verovali da je Karadžić napravio ispravne stvari. A danas veruju svi da je zahvaljujući Radomiru Antiću, postala centar sveta!

Komentar objavljen u Sportskom žurnalu 12. oktobra 2009, posle plasmana na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi