После пријема у Клинички центар Србије, у понедељак, због пуцања чира на дванаестопалачном цреву установљено је да је некадашњи селектор Србије и Црне Горе Илија Петковић позитиван на коронавирус

Tweet

Илија Петковић (75), нажалост, изгубио је најважнију битку - животну.

После пријема у Клинички центар Србије, у понедељак, због пуцања чира на дванаестопалачном цреву, установљено је да је некадашњи селектор Србије и Црне Горе Илија Петковић позитиван на коронавирус. Из тих разлога Петковић је пребачен у Ковид болницу „Бежанијска коса”.

Стање председника ФС Београда и Стручног одбора ФСС, у среду увече било је стабилно, иако је изгубио доста крви, али се потом погоршало. Лекари су га прикључили на респиратор, имао је озбиљних проблема са срцем и плућима....

Илија Петковић рођен је у Книну 22. септембра 1945.

Играчку каријеру почео је у книнском лигашу Динари. У 19. години је дошао у Београд где је постао играч ОФК Београда за који је играо укупно 16 сезона, најпре од 1964. до 1973. године, а затим и од 1976. до 1983. У сезони 1965/66. са ОФК Београдом је освојио Куп Југославије. За ОФК Београд је одиграо 417 утакмица и постигао 68 голова. Због његове брзине и експлозивности звалу су га „тајфун са Карабурме“.

Петковић је три године, од 1973. до 1976, играо за француски Троа.

За селекцију Југославије је играо од 1968. до 1974. године. У том периоду репрезентативни дрес је облачио 43 пута и постигао шест голова.

Дебитовао је 24. априла 1968. на стадиону Црвене звезде. Југославија је била домаћин Француској у реванш сусрету четвртфинала Купа нација. У првој утакмици, одиграној 18 дана раније у Марсељу, било је 1:1. Илији је требало три минута да постигне и први гол. Други пут међу стрелце се уписао у 33. минуту. На крају, Југославија је победила Француску 5:1.

Та победа је донела Југословенима пласман на завршни део Купа нација, који је одржан у јуну те године у Италији. На завршном турниру су у полуфиналу победили Енглеску са 1:0 голом Џајића чиме су се пласирали у финале. Резултат финала против домаће селекције је био 1:1 па је по тадашњим правилима одиграна нова утакмица коју су Италијани добили са 2:0. У тој утакмици Петковић није играо због повреде.

Учествовао је у репрезентацији која се пласирала на Светско првенство у фудбалу 1974. победивши у бараж мечу репрезентацију Шпаније. Играо је на већини утакмица и постигао осми погодак у победи против Заира од 9:0. На том првенству је и завршио репрезентативну каријеру. Последњу утакмицу је одиграо против Пољске у поразу 1:2.

Каријеру спортског радника Петковић је почео као спортски директор ОФК Београда. Касније, у периоду од 1990. до 1993. године био је и тренер екипе у којој је провео највећи дио своје играчке каријере.

У међувремену, Петковић је био тренер у штабу омладинске репрезентације Југославије која је 1987. године у Чилеу постала првак света.

Петковић је предводио и Медитеранску репрезентацију као и Војни тим ког су чинили фудбалери на редовном одлсужењу војног рока.

Интернационалну тренерску каријеру Илија Петковић је почео 1993. године у швајцарском Сервету. Тим из Женеве је тренирао две године. У сезони 1993/94. освојио је шампионску титулу.

Илија Петковић је током 1997. и 1998. године био тренер у штабу репрезентације коју је тада водио Слободан Сантрач, његов дугогодишњи саиграч у ОФК Београду. „Плави“ су се пласирали на Светско првенство у Француској, али Петковић није био учесник такмичења у Француској, јер је прихватио позив јапанског прволигаша Ависпе из Фукуоке.

У Јапану је Петковић оставио добар утисак, што је условило каснијим позивима у редове комшијских кинеских прволигаша - Шенхуа и Сечуану. Петковић је у сезони 1999/2000. тренирао и солунски Арис.

Илија Петковић је у два наврата био селектор националног тима. Први пут је радио од јула 2000. до фебруара 2001. године. У Фудбалски савез, на место селектора, вратио се крајем јула 2003. године.

Под Петковићевим руководством су у наставку квалификација забележене две победе над Велсом и реми против Италије који нису били довољни да се обезбеди пласман на континентално првенство.

Петковић је остао на месту селектора и на почетку наредних квалификација за Светско првенство 2006. Квалификације су успешно окончане, а током десет квалификационих мечева није забележен ниједан пораз, примљен је само један гол.

Репрезентација Србије и Црне Горе је првенство у Немачкој 2006. завршила као последња, на 32. месту, забележивши поразе од Холандије (0:1), Агрентине (0:6) и Обале Слоноваче (2:3).