Љубомир Радановић је у Партизану провео седам сезона, био капитен, изградио и плодну међународну каријеру. Погодак у дресу репрезентације Југославије, у Сплиту против Бугарске, одвео га је у галерију незаборавних.
За који дан, 21. јула, навршиће се 60 година од рођења човека који је армији фудбалских поклоника улепшао животе. Цетињска слика и прилика, нада и дика, фудбалер који је остварио много и срушио предрасуде да дефанзивци не могу стићи далеко.
Љубомир Радановић, какав играч, подједнако и човек, име коме заборав ништа не може. На време је некадашњи капитен Партизана размишљао о томе, остаће у галерији незаборавних за сва времена.
– Хвала мом Спортском журналу. Хвала на позиву и што ћете и мене и многе да подсетите на светле тренутке моје каријере – започео је причу Љубомир Радановић.
Хтели смо да чујемо шта има ново код овог Цетињанина, а многима је остао у лепом сећању. Чини се да данас није директно у фудбалу, али је власник фирме која се бави спортским менаџментом и организацијом утакмица.
– Немам осећај да нисам директно у фудбалу. После играчке каријере, покренуо сам приватну спортску академију у Белгији, претечу данашњих фудбалских центара који су се појавили при клубовима. Кад су клубови почели да располажу тзв. приватним академијама, дао сам се на спортски менаџмент и ту остао. Данас, све у мањем обиму него раније, због мојих година и имајући у виду моја настојања како да проведем преостали део живота.
„Нема више времена за била шта. Нема времена, 45, 38. Вујоовииићћ, Вујовиииић. Па, ево шанса: гоооооол, гоооооооол, гоооооооол! Људи, па је ли то могуће?
Лудница, шта је ово?! Шта ће се ово догодити? Три – двааа! Па, људи шта је ово? Радановић, Радановић, Радановић. Па, је ли то могуће људи моји, каква срећа?!“
Пољуд је био један од најлепших стадиона на простору земље која нестаде, а Радановић је на том месту срушио Бугаре.
Легендарном Младену Делићу меч за инфаркт 21. децембра 1983. донео је бесмртност због синтагме: „Па људи, је ли то могуће? Каква срећа!” И Љубомиру Радановићу та утакмица донела је много, и пласман на шампионат континента у Француској.
– Био сам свестан важности тог гола, али нисам био свестан којом снагом ће он да уђе у историју и да се памти за сва времена. Угледан новинар враћао се после те утакмице за Београд са мном, јер само смо Миодраг Јешић и ја из Београда наступали у тој утакмици, рекао ми је: „Љубо, ушао си у историју!” Нисам тада био свестан, нисам разумео његове речи. Заиста је било тако, а тај гол остао је препознатљив. Посебно после свих дешавања и нестанка земље. И тај моменат из Сплита подсећа да смо имали велику и лепу земљу, а фудбал био бољи, са више емоције – говори Радановић...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 10. јул. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.