За живота, захваљујући фудбалској вештини, постао је легенда, што је непримерено, и никада није успео да се искупи за своје егоцентрично опхођење са средином. Фудбалски геније освојио је свет који је себи тражио идола. Кад је сурово почео да срља, није припадао ни самом себи…
Велики римски војсковођа, државних и писац, Гај Јулије Цезар крај себе је имао роба који му је понављао: „Не заборави да си људско биће, не заборави да си човек”. Са Марадоном било је сасвим супротно, јер су они крај њега, опчињени славом фудбалера, упорно понављали: „Не заборави да си Бог, не заборави да си Бог”.
Био је, несумњиво, најбољи играч на планети у двадесет шестој години, можда и на почетку пунолетства, за време Мондијала 1978. у Аргентини.
Дијегово понашање изван терена било је чудно!? Кад год се на њега помисли може се видети како се полако котрљао према истом оном стубу у тунелу где је ударио ауто са Лејди Дајаном, принцезом од Велса. На први поглед, поређење је доста апсурдно! С једне стране је робусни фудбалер, професионалац пуних џепова новца и таштине, одрастао у бедном предграђу, познатих денескамидоса, у стану са три просторије и гомилом браће и сестара, а са друге витка енглеска аристократкиња, образована да буде краљица. Опет, имали су заједничку црту. Он је умислио да је бог, а она богиња.
Обоје су превазишли статус славних да би постали право божанство у очима слуђених маса. Једина разлика била је у томе што је Марадона морао да подноси деструктивне последице болесног обожавања средине. Његови телохранитељи нису били озбиљни припадници специјалних снага већ пријатељи из детињства и истог кварта где су осетили прве чари са дрогом, алкохолом и проституткама.
У Напуљу, где је провео најбоље играчке године, људи су око врата, носили медаљоне с његовим ликом. У улици близу стадиона, верници и навијачи фанатици, подигли су олтар поред кипа Богородице и осмислили нови Оченаш: Марадоно наш, који ступаш на травњак, да је свето име твоје. Напуљ је твоја краљевина. Ослободи нас илузија и води нас у Скудето.
Марадона је са сјајним саиграчем Кареком, два пута довео Наполи до титуле у Италији.
Био је обичај да се у Аргентини Дијего често упоређује са Евитом Перон, супругом популистичког председника и генерала Хуана Перона. Као и она, и Марадона, се из сиромаштва уздигао до богатства. Коинциденција је да је рођен баш у болници „Евита Перон”. Заједничка црта је да Евита и Дијего нису схватили несклад између свог лика шампиона сиромаштва и чињенице да се размећу богатством. Али, зато је он редовно критиковао аргентинску владу, папу и Ватикан, ФИФА и посебно САД.
Ако би се међу Аргентинцима спровела анкета о најважнијем тренутку у њиховој историји, у последњој половини двадесетог века, већина би одговорила да је то први гол који је постигао руком против Енглеске у четвртфиналу СП 1986. у Мексику.
Раскошну причу, за и против, о јединственој филозофији фудбалског умећа Дијега Арманда Марадоне, његовом несвакидашњем карактеру, а филмском платну преточио је велики маг седме уметности Емир Кустурица.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.