Легендарно гесло војводе Живојина Мишића, победника над Аустроугарима на Колубари и заслужним за пробој Солунског фронта:
„Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!”, уселило се у меморију Владимира Стојковића, голмана Партизана, кадрог да га демонстрира у реваншу против Малатије, у срцу Анадолије – тамо где би многима срце сишло у пете.
Деценијски српски број 1, несвојствено себи, начинио је скупу грешку већ у седмом минуту: погрешно истрчавање зачињено намером (и спором реакцијом!) да главом испред казненог простора избије дубинску лопту, кумовало је голу Адиса Јаховића и ерупцији одушевљења изузетно бучног турског аудиторијума.
Међутим, грдно је погрешио свако ко је помислио да ће Стојковић после тога да потоне, упадне у дубиозу. Ђавола! У финишу се искупио с неколико врхунских одбрана, у свом стилу.
– Непотребна интервенција – премотава „велики Владимир” филм кобне сцене, трауматичне по Гробаре у уводу сусрета.
– Желео сам да решим ту ситуацију екстремно - да бих подигао самопоуздање и да би ме држало целу утакмицу. На силу, није требало. Моја грешка! Међутим, свака погрешна процена и неуспех предуслов су за успех, драго ми је што до краја меча нисам поклекао, није ме уздрмало. Плус: све се завршило повољно по Партизан.
Гол вас није уздрмао, екипу, пак, јесте – у првом полувремену није била ни бледа сенка оне горопади с Топчидерског брда?
– Немамо праву представу о јачини екипе, некада околности налажу да се пређе са обале на обалу. Да ли преко златног или моста од прућа, неважно - битно је да се заврши на оној страни. Испунили смо оно што се тражило од нас, да прођемо.
Ка вама, као осице, нису атаковали само нападачи Малатије, већ и њихови навијачи. Свашта је летело с трибина, почевши од флаша?
– Навијачи у Турској су екстремисти, уосталом, као и наши. Дакле, очекивано, међутим, ништа се спектакуларно није догодило, осим упаљача и флаша. Било је и ситних новчића, срећом у главу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.