SEĆANJE: Zbog Džordž Besta sam zavoleo fudbal

6

Nije se praktično ni vraćao na svoju polovinu terena. Bio sam, skoro, pa uvređen kad su mu „pitari” (sarajevski naziv za navijače Sarajeva) dovikivali „Ua, pijanico”

FOTO: Arhiva Politike

Piše: Milorad Bjelogrlić

Bio je 15. novembar 1967. godine. Odlično pamtim taj datum, koji je na izvestan način odredio moju životnu sudbinu.

Upravo tada sam se zaljubio u fudbal, postao prvo kibicer, zatim dve decenije kasnije sportski novinar.

Te srede na stadionu Koševo u okviru osmine finala Kupa šampiona su igrali Sarajevo – Mančester junajted.

Čuveni švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung tvrdi da čovek od osme godine života može odlično u detalje da se seća nekih doživljaja koji su imali velikog uticaja na njegov život, a do tada pamti samo fragmentarno. Moj slučaj, nepogrešiva dijagnoza.

Pošto sam jedinac, a majku sport nije apsolutno zanimao, otac me maltene od pelena počeo da „navlači” na fudbal. Ćale mi je između ostalih asova pričao i o Bestu.

A tatine priče su one na kojima počiva razumevanje sveta. Naravno i fudbala. One se ne poriču. Svet je posebno mesto. Takvim ga čine oni koji su zbilja posebni. Ćale mi je zborio samo o takvima.

Te 1966/67 Sarajevo je po prvi put u istoriji postalo šampion Jugoslavije. Žreb je hteo da u osmini finala Kupa šampiona igraju protiv Mančester junajteda.

Na Koševu je bilo 0:0, a na Old Trafordu 2:1 za „Bezbijeve bebe”. Kao inficari fan fudbala otac mi je obećao da će me, ako ocenama zaslužim, voditi da gledam Bobija Čarltona i Džordža Besta, prve zvezde šampiona Engleske koja je prethodno leto (1966) postala šampion sveta.

Znam da sam bio oduševljen brojem ljudi koliko ih se okupilo na jednom mestu (40.000). Koševo je bilo krcato dve sata pre utakmice i taj rekord do dan danas nije oboren.

Nikada neki sportski događaj u Sarajevu nije bio tako posećen. Utakmicu skoro da nisam gledao, već sam stalno „piljio” u igrača sa brojem sedam u Mančesteru; Džordža Besta, dugokosog, crnog momka koji je „visio” u napadu.

Nije se praktično ni vraćao na svoju polovinu terena. Bio sam, skoro, pa uvređen kada su mu „pitari” (sarajevski naziv za navijače Sarajeva) dovikivali „Ua, pijanico”.

Sećam se da sam bio dosadan ko zunzara i da sam stalno nešto zapitkivao ćaleta. Pre početka sam se duboko razočarao. Na semaforu su dugo bila ispisani sastavi obe ekipe, a u timu Mančestera nije bilo Besta.

Na semaforu je pisalo: „7. Dest”. Besta nigde, pa me tata ubeđivao da je „pregorela” lampica i da su umesto „B” ispisali „D”.

Tek kasnije kada smo došli kući mati mi je objasnila i crtala da je između latiničnog „B” i „D” vrlo mala razlika, samo u jednoj pregoreloj sijalici koja nije mogla da svetli.

Inače, semafor na Koševu je bio vrlo sličan, skoro identičan kao i onaj na stadionu JNA koji je decenijama bio na južnoj tribini.

Dve decenije kasnije kad sam (1987) postao dopisnik „Sporta” upoznao sam Refika Muftića, Mirsada Fazlagića, Boška Antića i Svetozara Vujovića, članove šampionskog tima Sarajeva.

Jednom prilikom sam treneru golmana Muftiću ispričao moj prvi odlazak na Koševo, fascinaciju ambijentom i Džordžom Bestom.

Moj Mićo, da samo znaš kakav je skot bio taj Best. Jest bio majstor, ali i strašan provokatar. Na Old Trafordu me u jednom skoku tako „nasadio” na lakat da sam pomislio da mi je sva rebra polomio. Kasnije sam i ja njega „slučajno” zakačio. Posle utakmice me je u hodniku na putu prema svlačionici nokautirao, razbio nos i pobegao u svlačionicu. Joj, da sam ga uhvatio”, žalio se na Bestovo ponašanje čuveni Muftija, dugogodišnji golman Sarajeva.

Sećam se šta sam imao na sebi, reflektore, semafor... Sve pamtim od te večeri. Fudbal i život Džordža Besta ugrađen je i u moj život.

Jedan od možda petnaestak dana, koliko sam ih ukupno u životu zapamtio po tačnom datumu kada su se dogodili.

Sarajevo – Mančester junajted
Stadion Koševo. Gledalaca: 40.000. Sudija: Frančeskin (Italija).
SARAJEVO: Muftić, Fazlagić, Blažević, Jesenković, Vujović, Bajić, Prodanović, Šiljkut, Musemić, Prljača, Antić.
MANČESTER JUNAJTED: Stepni, Dan, Barns, Kerand, Folks, Sadler, Best, Ficpatrik, Čarlton, Aston, Kid.
Te sezone posle eliminacija Sarajeva Mančester junajted je po prvi put u istoriji postao šampion Evrope pobedivši u finalu Benfiku (4:1).

Komentari (6)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
007

tih 50tih i 60tih kad je prvo Vojvodina a posle Sarajevo i Željezničar poremetila četvorku smo i igrali najbolji fudbal bili dva puta evropski vicešampioni osvojili olimpijadu i kod selektora Tirnanića Mitiča i Boškova su uvek igrali najbolji pa evo i tima kog se prvog sećam jer sam gledao polufinale EP68 u Rimu protiv Engleza tada SP i pobedili 1 0 Pantelić Vojvodina ,Fazlagić Sarajevo,Paunovič Partizan,Holcer Hajduk Pavlović CZ,PetkovićOFK,Trivić Vojvodina,Musemić Sarajevo ,Osim Željezničar,DŽajić CZ i da ne beše suca dinsta kom su žabari kupili vilu na Sardiniji da nas pokrade bili bi EP alii pored suza osetio sam ponos i sreću što sam gledao takve velemajstore iz 7 klubova YU na JRT uživo..to su ti dečiji dani koji se pamte ceo život...

Odgovori
plava cigra

007,nema ti desnog beka,mislim da je bio VUJOVIC IZ sARAJEVA.

Odgovori
007

bio je Vujović kao i Rajko Kovačevići Brzić I Aćimović koji su bili rezerve a Aćimović i Damjanović su igrali protiv Italije finale to je bio naš poslednji tim snova a mogao je i onaj iz 90tih sa Pixijem Dejom Mihom Jokanom i drugarima da nam nisu uveli sankcije belosvetske i naše barabe

Odgovori
Aca Bg

Svaka vam čast obojici. Malo sam mlađi pa sam rođen posle tih najlepših fudbalskih vremena, ali mi je izuzetno drago kad pročitam takve kamentare a ne ove koji se prepucavaju i mrte jedni druge. Ovo je nešto lepo, i treba da bude uzor svima! Tačno je to da smo najbolji fudbal igrali baš tad kad je neko od velike četvorke mogao da bude 10. a titulu da osvoji neko ko je u sezonu krenuo sa ambicijom "sredina tabele"! Jednostavno tako se namesti. Kažem da nisam tad bio rođen, ali po pričama ipak žalim za tim fudbalskim vremenima...

Odgovori
Realan

Kao prvo nije tacno da je 40 000 bilo ne u ono vreme se stojalo.Bilo je 55000 gledaoca.Te godine sam bio jako mlad.Dobro pamtim.To niko nije imao niti ce imati.PARTIZANOVE BEBE.

Odgovori
redovni čitalac

Prelepo gospodine Bjelogrliću. Čestitam.I ranije ste pisali divne tekstove, ali sada je drugo vreme. Ko u današnje vreme sme da vodi decu na stadion. Živimo u vreme huligana I razbojnika. Zato su ovakve price još lepše. I pokazuju da je sve otišlo dođavola.

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru