Nije se praktično ni vraćao na svoju polovinu terena. Bio sam, skoro, pa uvređen kad su mu „pitari” (sarajevski naziv za navijače Sarajeva) dovikivali „Ua, pijanico”

Tweet

Piše: Milorad Bjelogrlić

Bio je 15. novembar 1967. godine. Odlično pamtim taj datum, koji je na izvestan način odredio moju životnu sudbinu.

Upravo tada sam se zaljubio u fudbal, postao prvo kibicer, zatim dve decenije kasnije sportski novinar.

Te srede na stadionu Koševo u okviru osmine finala Kupa šampiona su igrali Sarajevo – Mančester junajted.

Čuveni švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung tvrdi da čovek od osme godine života može odlično u detalje da se seća nekih doživljaja koji su imali velikog uticaja na njegov život, a do tada pamti samo fragmentarno. Moj slučaj, nepogrešiva dijagnoza.

Pošto sam jedinac, a majku sport nije apsolutno zanimao, otac me maltene od pelena počeo da „navlači” na fudbal. Ćale mi je između ostalih asova pričao i o Bestu.

A tatine priče su one na kojima počiva razumevanje sveta. Naravno i fudbala. One se ne poriču. Svet je posebno mesto. Takvim ga čine oni koji su zbilja posebni. Ćale mi je zborio samo o takvima.

Te 1966/67 Sarajevo je po prvi put u istoriji postalo šampion Jugoslavije. Žreb je hteo da u osmini finala Kupa šampiona igraju protiv Mančester junajteda.

Na Koševu je bilo 0:0, a na Old Trafordu 2:1 za „Bezbijeve bebe”. Kao inficari fan fudbala otac mi je obećao da će me, ako ocenama zaslužim, voditi da gledam Bobija Čarltona i Džordža Besta, prve zvezde šampiona Engleske koja je prethodno leto (1966) postala šampion sveta.

Znam da sam bio oduševljen brojem ljudi koliko ih se okupilo na jednom mestu (40.000). Koševo je bilo krcato dve sata pre utakmice i taj rekord do dan danas nije oboren.

Nikada neki sportski događaj u Sarajevu nije bio tako posećen. Utakmicu skoro da nisam gledao, već sam stalno „piljio” u igrača sa brojem sedam u Mančesteru; Džordža Besta, dugokosog, crnog momka koji je „visio” u napadu.

Nije se praktično ni vraćao na svoju polovinu terena. Bio sam, skoro, pa uvređen kada su mu „pitari” (sarajevski naziv za navijače Sarajeva) dovikivali „Ua, pijanico”.

Sećam se da sam bio dosadan ko zunzara i da sam stalno nešto zapitkivao ćaleta. Pre početka sam se duboko razočarao. Na semaforu su dugo bila ispisani sastavi obe ekipe, a u timu Mančestera nije bilo Besta.

Na semaforu je pisalo: „7. Dest”. Besta nigde, pa me tata ubeđivao da je „pregorela” lampica i da su umesto „B” ispisali „D”.

Tek kasnije kada smo došli kući mati mi je objasnila i crtala da je između latiničnog „B” i „D” vrlo mala razlika, samo u jednoj pregoreloj sijalici koja nije mogla da svetli.

Inače, semafor na Koševu je bio vrlo sličan, skoro identičan kao i onaj na stadionu JNA koji je decenijama bio na južnoj tribini.

Dve decenije kasnije kad sam (1987) postao dopisnik „Sporta” upoznao sam Refika Muftića, Mirsada Fazlagića, Boška Antića i Svetozara Vujovića, članove šampionskog tima Sarajeva.

Jednom prilikom sam treneru golmana Muftiću ispričao moj prvi odlazak na Koševo, fascinaciju ambijentom i Džordžom Bestom.

„Moj Mićo, da samo znaš kakav je skot bio taj Best. Jest bio majstor, ali i strašan provokatar. Na Old Trafordu me u jednom skoku tako „nasadio” na lakat da sam pomislio da mi je sva rebra polomio. Kasnije sam i ja njega „slučajno” zakačio. Posle utakmice me je u hodniku na putu prema svlačionici nokautirao, razbio nos i pobegao u svlačionicu. Joj, da sam ga uhvatio”, žalio se na Bestovo ponašanje čuveni Muftija, dugogodišnji golman Sarajeva.

Sećam se šta sam imao na sebi, reflektore, semafor... Sve pamtim od te večeri. Fudbal i život Džordža Besta ugrađen je i u moj život.

Jedan od možda petnaestak dana, koliko sam ih ukupno u životu zapamtio po tačnom datumu kada su se dogodili.