Игром судбине или већ чега, неко чија је одговорност за неуспех кад би постојала скала за утврђивање кривице, не најмања него и скоро непостојећа, памтиће се и по том непријатном податку.
Сад кад је прича доведена до краја и кад је мисија спасавања Новог Пазара, за коју се у једном тренутку веровало да је могућа завршена, Миловановић даје неке одговоре на питања зашто није успела. Мислите ли да сте касно дошли у Нови Пазар?
– Без двоумљења сам прихватио овај, за мене, у сваком смислу изазов. Да ли је требало на овом месту да се нађем раније, то није питање за мене већ за оне који такве одлуке доносе. Паметан човек се не бави хипотетиком, стога не знам шта би било да је било. Увек сам желео да водим овај клуб, а кад нешто желите тренутак не бирате.
Да ли сте за ово кратко време, колико водите Нови Пазар, успели да лоцирате највећи тимски проблем?
– Никад од мене нећете чути да причам о колегама и ово што ћу рећи не значи да неког директно прозивам. Проблем број један је тотална неспремност играча. То су ми још у свлачионици после првог тренинга рекли и играчи. Шта се и како раније радило, није моје да причам. Сви су могли да виде да су се у мечу с Радом, већ у 30. минуту, тројица фудбалера ухватила за лист ноге, што се не дешава спремним фудбалерима.
Како видите Нови Пазар у будућности?
– Са мном или без мене клуб не би смео да доживи судбину Радничког из Крагујевца, ОФК Београда и осталих клубова богате традиције. Верујем да се нешто тако неће ни догодити, убеђен сам и да не може. Клуб који има публику на тренинзима и 5.000 на трибинама је богат. Никоме није свеједно кад игра утакмицу пред десет или 20 пута већим бројем гледалаца, у односу на просек лиге.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.