Ухвате ли вас навијачи „на кеца” на зуб, морате да будете дупло бољи од осталих да би, тешка срца, казали: „па, добро, није био лош”...
Усуд Александра Миљковића, десног бека и Партизановог одликаша из „класе 1990”, осуђеног без „крунског доказа”, олако, да се кроз пола каријере (читај: у Хумској), изузев с брзоногим риваловим крилима, бори са ветрењачама – више упамти звиждуке, него, чак и кад заслужи, чује аплаузе.
Помислиће неко: за то је крива грешка од 23. октобра 2008. (ејјј, кад је имао свега 18 година) против Сампдорије, међутим...
Партизанова публика, нарочито пробирљивија „са седења”, редовно изабере „љубимца”, по могућству – стасалог у црно-белој школи, предодређеног за лакмус хартију незадовољства, уз парадокс – странцима се редовно гледа кроз прсте, док...
Миљковићу, те њему „сличнима” (на пример, Марку Шћеповићу, Стефану Бабовићу...), само понекад!
Добро, дефанзивац из Бора никад није досегао (сениорски) репрезентативни статус, не иде му ни сваки центаршут центарфору „на трепавицу” (уме, напред, да буде иритантан), противниковом виртуозу успе да му „прода” и коју фору, али...
У доминацији Парног ваљка (период мај 2010 – новембар 2011) против Црвене зве-зде, „генерал” Александар Станојевић (поред свих јунака – Радосав Петровић, Мореира, Стојковић, Вукић, Шћеповић...) клео се у „редова” Александра Миљковића, способног да тактичке задатке одради беспрекорно и не дозволи да се вечити ривал после акција по његовој страни радује њихању црно-беле мреже. Једноставно, знао је да спусти рампу!
Но, чак и шест трофеја (четири титуле и два купа), са дуплим крунама као шлагом – 2009. и 2011, нису одобровољили аудиторијум на Топчидерском брду, отуд...
По-вратак десног бека на стадион повише Аутокоманде (после седам година) пропра-ћен је „уздржано”, у стилу - „океј, потребна нам је „црно-бела крв”, зна и како се подижу пехари, али...”
Али?! Ловио се кикс, у недостатку – рашчлањавало извођење аута против Шарлроа (тачно, није се прославио; за разлику од клизајућег старта којим је спасао гол), нотирало како га је Александар Катаи преварио (а, кога ове јесени није?!)... Све док... „Па, добро, у Суботици није био лош”...
Не, Александар Миљковић је против Спартака, непосредно пред репрезентативну паузу, био сјајан: учествовао је у акцији код оба Партизанова гола – асистирао Такуми Асану (многи су, сходно мајсторству, у први мах помислили: „Ма, ово је урадио Бибарс Натхо!”) и набацивањем са десне стране иницирао проигравање Филипа Холендера неумољивом Александру Шћекићу!
Да закључимо: Партизанов дрес носили су и много бољи десни бекови од Александра Миљковића, али чињеница да је освојио исти број шампионских знамења као непревазиђени Фахрудин Јусуфи имплицира – бар мало више поверења.
Ето, да га често оспоравана црно-бела „двадесет шестица” од тифоза има бар половину као од тренера и саиграча, већа је шанса за још партија попут врхунске на северу Бачке.
Миљковић, али – из Суботице, потребан је (нарочито ове јесени скроз неубедљи-вом) Партизану!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.