Иако је средином осамдесетих година прошлог века била општа „гужва” на голу Београђана, популарни Дача није се плашио конкуренције.
Убрзо је постао „јединица” и „трећи бек” црвено-белих. Гол Црвене звезде чувао је у 80. и 84. вечитом дербију. У оба окршаја било је 3:1 за његов тим.
- На Васкрс 1987. победили смо са 3:1. Већ у 19. минуту било је 3:0 за нас. Гол сам примио у последњим секундама меча. И у 84. дербију, 3. маја 1989. било је 3:1. Сећам се да су Роби Просинечки, Горан Јурић и Влада Стошић били стрелци. У моје време вечити дербији су били истински празници фудбала. Недељу дана пред утакмицу сваки тренинг пратило је по 10.000 људи. Сви су живели за те утакмице. Данас су неке друге вредности дошле до изражаја. Моје мишљење је да је данас „нерад” на сцени. Много је менаџера данас који вршљају, тренера је мало. Звезду су градили тренери који су сами радили. Миљан Миљанић, Гојко Зец, Бранко Станковић, Велибор Васовић... У Манчестер ситију Гвардиола има 17 сарадника, а мене живо интересује шта ти људи тамо раде - говори Бранко Давидовић.
Бранио је у земљи у којој је, многи су мислили, сунце најлепше сијало. Обележио је време фудбалске Југославије за коју се веровало да нема краја. Био је посебан.
Подједнако заслужено памте га и данас у Марибору и Словенији, у Осијеку и Славонији, у Србији јер је блистао на голу Црвене звезде. Каријеру је градио и у иностранству.
Бранко Давидовић није био Лав Јашин, али припада оној генерацији чувара мреже која се памти, која представља узор многим генерацијама које стасавају.
Бранио је за Марибор у 16 званичних утакмица, па се преселио у Осијек где је бриљирао у 62 меча бриљирао. Због квалитета које је поседовао стигао је у Црвену звезду онда када су тамо били Љуковчан, Ивковић, Симеуновић, надолазио је Стеван Стојановић, али Бранко Давидовић није се плашио конкуренције.
- Тамо где сам стизао, увек сам сам се борио, без ичије помоћи. Код Стеве Остојића сам био на разговору и 1978. сам скоро са обе ноге био у Црвеној звезди, али није ме Срем желео да пусти. Кад сам био у Осијеку, затекао сам 10 голмана, а Душан Алемпић био је неприкосновен. Брзо су колеге одлазиле, остали смо само Душан и ја. Указала ми се шанса, стао сам на гол Осијека, успели смо остати у лиги, кажу да сам ја најзаслужнији. Годи што тако говоре. Онда је Гојко Зец инсистирао да дођем у Црвену звезду. Томислав Ивковић ме плашио да не знам где сам дошао. Он је убрзо отишао у Инсбрук, а Љуковчан је требао у Турску. Нисам се плашио конкуренције, вредно сам радио, свестан сам био да је рад једина формула успеха - наставио је он.
У Црвеној звезди имао је улогу такозваног „трећег бека”, по чему се разликовао од колега. Смирен са лоптом у ногама, имао је дуг и прецизан пас, као и дегажман. Био је и „доктор” за пенале. Примера ради, 21. септембра 1986. спречио је тријумф Вележа на Маракани.
Мостарци су водили са 2:0, судија Рогановић није свирао казнени ударац над Мусемићем, али јесте за „рођене”. Бранко Давидовић зауставио је страховит ударац Аднана Међедовића са 11 метара.
У то време нико није успео да одбрани пенал Међедовићу, Дача јесте. Звезда је извукла реми, а Давидовић је донео Звезди неколико пенал бодова, тада се са беле тачке решавало када меч заврши нерешено.
- Имао сам брзе реакције и увек сам волео да у игри читам противника. Сећам се куп утакмице против Вардара. Гости су послали лопту на Дарка Панчева, он је примио ту лопту и креће ка нашем голу, а ја ту и однесем лопту. То сам углавном примењивао у Осијеку. У Звезди је било другачије и тактички, поставка игре била је другачија. А пенали, умео сам да их одбраним када нису многи веровали у то - наставља Давидовић.
Отишао је у Јужну Америку, имао је добру интернационалну каријеру.
- Могао сам да остварим више у Звезди. Дешавало се много ствари. Био сам међугенерација. Старији од Мркеле, Пиксија, Маровића, Милојевића, Дике Стојановића, Шабанаџовића... Био сам у расцепу. Освојио сам ипак, титулу са Црвеном звездом. Велибор Васовић и Бранко Станковић, Бог душу да им прости, касније су јавно признали да су огрешили душу о мене, да су требали дати ми већу минутажу. Шта сам ја имао од тога? Ништа. Могао сам остварити више. Задовољан сам интернационалном каријером до повреде колена, то ми је била прва повреда, али она ми је окончала каријеру - говори Давидовић.
Бранко Давидовић у последње две године нигде не ради.
- Пре тога сам био сам са Ванићем у Војводини, па смо супериорно увели Пролетер у Супер лигу. Онда смо били у Дубаију. Сада индивидуално у Београду дајем тренинге младим спортистима, посебно голманима. Генерално, ближи се крај моје тренерске каријере - упозорава Дача.
Чује се са оним играчима са којим је живео фудбалски живот у Осијеку, у Црвеној звезди. Каже да би волео поново бити срећан на крцатим трибинама, уживати у квалитетном фудбалу као у његовим временима.
- Југославија, најлепша земља на свету, више не постоји. Многа пријатељства су нестала. Са Марибором немам никакве контакте. Чујем се са Ивицом Калинићем из Осијека. У Београду се виђам Дику Стојановића, Слобу Маровића, Жарета Ђуровића. Били су локали где сам сретао Крмпотића, Пижона Петровића, Радмила Михајловића, Бору Цветковића, Драгишу Бинића, Горана Василијевића... И пандемија је учинила своје. Све се мање виђамо, сусрећемо. Ваљда ће коронавирус проћи, па да гледамо утакмице. Можда се тамо сретнемо поново - закључио је разговор за Спортски журнал некадашњи чувар мреже Црвене звезде.
Бранко Давидовић је пламен голманске славе сам распламсао. Изборио се за место незаборавних у галерији пробраних у редовима великана из Љутице Богдана.
Тачно је, није био Лав Јашин. Био је Бранко Давидовић – голманчина, израстао до фудбалских звезда, а оне су увек превисоко. И до њих доспеју само најбољи...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.