Чукарички је прво појачање за пролећни део сезоне довео још пре три месеца.
Због административних разлога, односно чињенице да по званичном истеку летњег прелазног рока свака екипа има право да ангажује само једног играча са „чистим” папирима, уз додатак да је то код Брђана био Срђан Мијаиловић, некадашња велика нада Партизана Ђорђе Јовановић мораће да сачека фебруар за званични деби, овога пута у бело-црном дресу.
Претходних месеци момак рођен у Лепосавићу 15. фебруара 1999. године, само месец дана пре почетка НАТО агресије, вредно је тренирао са новим саиграчима на Бановом брду.
- Рођен сам у фебруару, а у марту је почело бомбардовање наше земље. Стричеви, деда, баба, родитељи и остала родбина и даље живе на Косову и Метохији. Само сам ја са дедом и братом од ујака дошао у Београд да играм фудбал. Било је то у осмом разреду, до тада сам само повремено ишао на утакмице викендом, па се потом враћао кући. Стижем и сада да одем у Лепосавић, да посетим моје, био сам и током недавно завршене паузе недељу дана. Други део одмора провео сам код супруге у Црној Гори – рекао је Ђорђе Јовановић, који је од клупског економа Ненада Павловића задужио дрес са бројем девет.
Присетио се Јовановић почетака у Космету из родног Лепосавића.
СЛИКА МИРОСАВЉЕВИЋА У КАДИЗУ
Пре Јовановића у Кадизу је са успехом играо и садашњи директор Чукаричког Ненад Миросављевић:
- Има Миросављевићева слика када се крене у свлачионицу. Сви зидови су излепљени тапетама на којима су бивши и садашњи играчи. Његова слика је баш огромна.
- Током једног турнира са првим клубом у Гучи, приметио ме је скаут Партизана Вранић, препоручио ме је легендарном Трбојевићу. Долазио сам на утакмице, били су задовољни и хтели су што пре да дођем и будем са екипом. У Београду сам тренирао код тренера Кецмана годинама, у пионирима, млађим кадетима и кадетима, потом сам директно прекомандован у први тим Партизана. Код Ивана Томића сам био на припремама и потом се вратио у омладинце, да би ме Марко Николић повео на припреме кад је дошао. Играо сам повремено за омладинце када су биле битне утакмице, а остајао са првим тимом да тренирам.
Одиграо је Јовановић 26 мечева за први тим Партизана, постигао је и четири гола. Ипак, уследио је растанак, а после дужег времена нападач Чукаричког се осврнуо на ствари које су се тада дешавале.
- Био је такав сплет околности. Мало моја, а мало и њихова кривица. Углавном, нисам имао довољно стрпљења, моја је кривица што у том тренутку са 18 или 19 година нисам схватао да треба да чекам, да старији имају предност. Хтео сам све и одмах, мислио сам да сам најпаметнији. На мојој позицији били су Ожеговић и Тавамба, раније Ђурђевић и Леонардо, али су до краја прелазног рока друга двојица отишли. Не знам, можда је то био и неки његов план за мој напредак, не вреди да сад у то улазим, али наместило се тако. Хтео сам већу минутажу, нисмо се сложили и одлучили смо да се растанемо.
Питање је и да ли би Јовановић и сад мењао нешто да може, пут га је одвео далеко од Хумске.
- Не знам, не могу да кажем. Можда би било и горе да сам остао. Никад не можеш да знаш, али можда бих сада мењао то да будем мало стрпљивији. Да у неким ситуацијама не показујем да сам бесан и да ми је криво. Да виде да сам срећан ту и да учим. Мислим да није лоше испало, можда је могло да буде боље и горе.
Уследио је одлазак у иностранство, ипак за тако младог играча то је била чиста авантура.
- То је чудна прича о којој би могао да се сними филм. Кренули смо у Клуб Бриж, стигли смо у Цирих и чекамо авион за Брисел. Откаже се тај лет због ветра, откажу се још десет других летова. Погубе нам кофере на аеродрому. Они нас у Бриселу чекају то вече да гледамо утакмицу Клуб Брижа, играли су друго или треће коло. Требало је да се ту упознамо и да причамо о сарадњи. Међутим, ми не да нисмо стигли, већ смо тек за три дана били тамо. Директно се ишло у Локерен, до Клуб Брижа нисмо ни стигли. Била је прича да је можда и боље ту, него у велики клуб, јер они обично шаљу играче на позајмице. Боље директно у мањи клуб, услови ће бити добри. Сложио сам се и потписао уговор са Локереном. Кренуо сам мало по мало, после три или четири кола сам се адаптирао. Добро је почело, дао сам тај гол Брижу, после тога ВАР ми је један поништио. Била је и асистенција, све је кренуло супер све док се није десила она афера са агентима која су похапшени. Чак и тренер који ме је довео је био на разговору због неких сумњивих трансфера. Таман кренеш, нешто те сасече и врати назад. Тапкао сам у месту месец и по до два, све док није дошао нови тренер код ког сам почео постепено поново. Све је то деловало супер, али је екипа лоше стајала на табели. У јануару се знало да испадамо. У Белгији траје првенство до марта, последњи испада, а остали се потом боре. Видео сам да нема никакве шансе за опстанак. Требале су нам све победе, а они да скоро све изгубе.
ВОЛЕО БИХ ДА ДАМ ПЕТ ГОЛОВА ВЕЧИТИМА
Гол Звезди или Партизану, овог пролећа?
- Волео бих Звезди више. Навијач сам Партизана, нема шта да кријем. Али тренутно сам у Чукаричком и даћу све од себе да Звезди и Партизану дам пет голова, а не један, ако будем могао.
Нова дестинација био је Кадиз и Шпанија.
- Испала је та опција за Шпанију и отишао сам тамо. Кадиз ме је одушевио на прву лопту. Море и сунце, слично као овде у Турској. Температура целе године добра, одлична организација у клубу, стадион огроман. Свака утакмица од 20 до 25 хиљада. То је фанатизам, ретко где то има преко, иако су били друга лига. Ишло је све супер, док сам се мало адаптирао на језик и екипу. Почео сам да добијам шансу, играо сам седам или осам мечева у тој полусезони до јуна. Кад сам се вратио, став клуба је био да је потребно да имам више минута у ногама. Шпанци су мало чудни, они младог играча сматрају до 23-24 године. А ја сам са 20 дошао. Био сам супермлад. Послали су ме на позајмицу у Картахену. Тамо сам играо, било је фино. Мало су ме неке повреде на почетку омеле. Дао сам пет голова, два или три сам наместио и све је ишло како треба док није дошла смена управе и тренера. Након тога и корона. Ни сам не знам шта се десило, у марту се прекинуло првенство и ништа није било. Донета је одлука да се у јулу игра један меч за бараж и то је то.
Морао је из Шпаније назад у Србију Јовановић, а пут га је довео на Баново брдо, где су каријеру спасили још неки играчи поникли у Хумској.
- Ту сам око три месеца. Сада је мало све другачије када знам да сам прикључен тиму. Супер ми је овде. Нисам очекивао да ће бити тако добра организација. Пре сам само из приче чуо да је клуб можда и најорганизованији у Србији. Сада сам се из прве руке уверио да је све на топ нивоу. Била је прича још прошле године када су хтели да ме пошаљу на позајмицу да дођем на Брдо, али нису се клубови договорили и то је пропало. Сада сам добио раскид уговора, био сам слободан да бирам где хоћу. Имао сам понуде из Израела и Турске, али нисам хтео. Све је то било несигурно за будућност. Одлучио сам да дођем у Чукарички јер ми је све то изгледало као најфудбалскија могућа прича. Да овде пробам да се вратим на прави пут.
Чукаричком је потребан нападач да би стигао поново на европску сцену.
- Моји циљеви су да као екипа завршимо што боље на табели, да се квалификујемо за место које води у Европу. Да ли као трећи или четврти, или чак други... Наравно, увек стремиш ка вишем. На личном плану то је да дам све од себе и да постигнем што више голова и самим тим помогнем екипи – закључио је Јовановић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.