С перфидним причама се ваљало изборити, ипак, није био голмански анонимус већ своједобно млади репрезентативац, потом и један од најцењенијих у српском фудбалу

Tweet

- Лако било није, у мање зрелим голманским годинама. Човек се временом на све навикне, поодавно и ја на недобронамерне текстове у писаним и електронским медијима – казао је Ненад Филиповић, чувар мреже ТСЦ-а.

Превасходно мисли у вези трансфера у Раднички, јула 2013.

- Мени није било добро, тад – уз чујан осмех уверава.- Дуго сам био одсуствовао, бранио у Мађарској и Бугарској. Отуд, овдашња јавност је донекле заборавила мој упечатљив учинак у државном тиму и Банату, као најмлађег голмана у Суперлиги. Насупрот томе: Раднички је био у великој експанзији, покушао и успео да селектира моћан тим. Све врхунски фудбалери и ја, што већ казах: загонетка малтене свима. И, испоставило се, екстра повод за свакојаке приче. Дошло и прошло ха, ха...

Данас зна зашто је то било добро, упознао је у Нишу Милана Борјана – конкурента, убрзо и зета у најави.

- Нисмо у почетку били добри, што и не чуди. Капитен сам био, он дошао и скинуо с гола ха, ха... Временом смо изградили коректан однос, потом пријатељски и дружили свакодневно. Што је Снежана са Силваном искористила и Милану путем друштвених мрежа предложила да у тајности организују мој рођендан.

Тад се и зачело њихово флертовање, што је тешко пало Ненаду.  

- Снежана је била мој ослонац, моје све. Мислио сам да заслужује савршеног мушкарца, никако фудбалера. Милана, као њеног момка, нисам могао да замислим у најгорим сновима камоли будућег мужа ха, ха...

Бурно је реаговао...

- Устаљено смо отишли у оближњи кафић, после јутарњег тренинга. Обома је наручио виски, не уобичајено - кафу. Брате, питао сам, какав црни виски у подне! Наздравимо, казао је весело, имам добар повод. `Ајд... Стигла је некако одмах и друга тура, он: брате, много волим твоју сестру! Умало се нисам смандрљао са столице: о чему причаш, Милане! Замуцкујући: ја... и, твоја сестра... Бааам!

Песницом или отвореном шаком, питао сам знатижељно.

- Милана сам ошамарио, потом колико сам имао гласа: јеси ли нормалан! Не, не, не... шалиш се, човече. Побратимски је одреаговао, сталожено: много се волимо... Кренуо је да објашњава... И, онда смо наручили флашу ха, ха... Богу хвала, догодила се истинска љубав.