- Samo kod nas strance tretiraju bolje od domaćih igrača, u inostranstvu nije tako. Tamo stranac mora da je duplo bolji od domaćeg igrača da bi igrao, kod nas nije tako. Mada ima izuzetaka – istakao je Jovanović

Tweet

Ako krenete od Bajlonijeve pijace, put vas nizbrdo vodi do ulice Đorđa Jovanovića, istu adresu, ali na terenu imaju i igrači Čukaričkog.

Svaki centaršut, svaki pas, svaki napad ekipe sa Banovog brda usmeren je samo na jednog igrača, Đorđa Jovanovića.

- Početak karijere vezujem za rodni Leposavić i školu fudbala Kosmet, koju je vodio i vodi Nebojša Ninić. Na jednom od turnira na kojima smo igrali, video me je pokojni Dušan Trbojević. Odmah je predložio da dođem u Valjevo. Tada sam prvi put obukao dres Partizana i bio najbolji igrač turnira. Ubrzo sam počeo da treniram u Humskoj. Dolazio sam iz Leposavića, vikendima, igrao utakmice i tako sve do osmog razreda. U tom periodu niko mi ništa nije plaćao, otac se sam snalazio za gorivo. U 4 ujutru krenemo iz Leposavića, u 9 časova smo već na stadionu, odigram utakmicu i nazad – počinje priču Đorđe Jovanović, najbolji strelac Čukaričkog.

Došli ste sami u Beograd, da li vam je bilo stresno?

- Preselio sam se sa dedom Miodragom u Beograd. Bio je direktor pekare, sve je ostavio, otišao u penziju i pošao sa mnom. Posvetio se bratu i meni, njemu sam najzahvalniji, valjda se isplatilo. Nije bilo lako na početku. Majka Jelica i otac Zvonko su mi takođe bili velika podrška.

Da li vam je to što ste sa severa Kosova i Metohije bio motiv više da uspete u životu?

- Sigurno. Nema iz mog kraja mnogo vrhunskih sportista, ali imamo talentovane dece za fudbal. Iz Leposavića su: Milan Milanović, štoper Radničkog iz Kragujevca, Miroslav Vulićević, bivši igrač Partizana, on mi je komšija, Nemanja Miletić takođe.

Mladi ste napustili Partizan, da možete da vratite vreme, da li biste ponovo požurili u inostranstvo?

- Ne bih. U tom trenutku mislio sam da je to najbolje rešenje. Smatrao sam da je prema meni učinjena nepravda, da zaslužujem više da igram. Mislio sam da neko iz kluba ima nešto protiv mene. Malo sam bio u pravu, a donekle i nisam. Da mogu da vratim vreme,sad ne bih otišao iz Partizana. Strpljivo bih čekao šansu. Ako treba i godinu dana, jer te u Srbiji drugačije gledaju nego u inostranstvu.

U kom smislu drugačije, šta nije isto?

- Samo kod nas strance tretiraju bolje od domaćih igrača, u inostranstvu nije tako. Tamo stranac mora da je duplo bolji od domaćeg igrača da bi igrao, kod nas nije tako. Mada ima izuzetaka.

Kakav je bio život u Belgiji i Španiji, zašto niste uspeli, da li je mladost glavni razlog?

- Počeo sam dobro u Belgiji, mada sam otišao bez  treninga i utakmica, jer nisam igrao u Partizanu. Bio sam nespreman, nisam prošao pripreme i to je moja greška. Spremio sam se za dve nedelje i prvu utakmicu odigrao protiv Standarda. Onda sam na drugoj, Brižu dao gol, pogodio dve stative. Ustalio sam se u Lokerenu, ali je onda krenula ona afera, sa porezima, menadžerima. Smenjen je trener, došlo je do haosa u klubu, nije se znalo ko pije, a ko plaća. Padali smo sve niže na tabeli, klub je već bio viđen za ispadanje. Stigao je poziv iz Kadiza, prihvatio sam, samo da pobegnem iz Belgije.

Da li je u Španiji bilo bolje?

- Jeste za život. Kadiz je odličan klub, ali je tamo za mladog igrača teško. Dete si i sa 25 godina. Igraju uglavnom sa iskusnim igračima. Otežavajuća okolnost za mene bila je i ta što niko nije govorio engleski, osim predsednika. Španski, nisam znao da beknem. Dejan Lekić i Ivan Kecojević su mi pomogli da se snađem. Nadao sam se da ću posle priprema dobiti veću minutažu, ali su u klubu odlučili da me pošalju na pozajmicu u Kartagenu.

Koliko vam je bilo teško da se posle svega vratite u srpski fudbal?

- Prva priča je bila da ću možda u Partizan, ali su pojedinci procenili da nisam za njih.

Da li ste bili ljuti zbog toga?

- Da. Bio sam ljut, ali više nisam, jer sam napravio bolju odluku što sam došao u Čukarički. Zahvalan sam svima u klubu na ukazanoj šansi od gazde Obradovića do direktora Matijaševića, Grkinića, svih u klubu. Nadam se da sam opravdao ukazano poverenje. Dao sam već 21 gol, najviše u karijeri.

Čukarički je poznat kao klub koji oživljava karijere bivšim igračima Partizana?

- Znam za to, pre mene su u Čukaričkom bili Dača Pantić, Bogosavac, Luka Stojanović, Birmančević, tu je i Miladin Stevanović. Za mene je Čukarički sad druga kuća.

Imali ste sreću, konačno imate „svog“ trenera?

- Saša Ilić je za mene dodatna motivacija. Iako je trener početnik, veliko je fudbalsko ime. Veće me nije treniralo. Igrali smo i u Partizanu zajedno.

Kako ga sad zovete, šefe?

- Ma ne, Saša.

Ne ljuti se?

- Što bi se ljutio? Igrali smo skoro dve godine zajedno, tu je bilo svega i svačega. Sad mi je malo glupo da ga zovem šefe, mada ga izuzetno poštujem.

Da li je Saša Ilić bolji kao trener ili igrač?

- Isti je. Sada je ozbiljnost na većem nivou. Ima Saša nešto svoje, dobar je. Od njegovog dolaska odlepili smo se sa dva ili tri boda na osam. Inače, Saši Iliću sam uvek ja kriv za sve. I kad jesam i kad nisam. Kad nam ide dobro, normalno je da bude tako, kad je loše, kriv sam. Ipak, to je više kroz šalu. Ne ljutim se.

Imaju li igrači koji dolaze iz Partizana privilegije?

- Ne. Ko zasluži taj igra. Malo me je Saša sad poštedeo posle povrede i korone, napravio je taktiku da ne moram mnogo da trčim kako bih izdržao do kraja.

Koji gol vam je najdraži?

- Zvezdi sa pola terena u kadetima. Branio je Đekić.

Da li možete da budete prvi strelac lige?

- Malo me je izbacila povreda iz igre. Beži mi Rikardo sedam golova, mada se nikad ne zna.

Posle Čukaričkog, gde vidite sebe u kojem klubu?

- Neka bude samo dobra klub. Nije mi cilj posle Čukaričkog samo da odem i uzmem novac, da se tu „zakucam“, a ne igram. Želim dobar klub, odakle bih mogao na viši nivo.

Želja za 2022?

- Ako ostanem da postignem 20 golova i izborimo Evropu, a pre svega da svi budemo zdravi. A, onda i da odem u inostrani klub, ali ovoga puta kako treba – zaključio je Jovanović.