Ђуровски: Оде Ушке, мој брат, мађионичар...

Стегло се срце Милку Ђуровском у Словенији. Један од најбољих другова, саиграч Небојше Вучићевића из сјајне Партизанове генерације осамдесетих година, убрзо после трагедије љубимца навијача црно-белих док је играо мали фудбал прексиноћ у Београду, сазнао је да је остао без дугогодишњег пријатеља и ван зеленог правоугаоника.

Нападач за памћење, симбол тог времена југословенског фудбала једва је смогао снаге за разговор. Седокоси фудбалски гурмани деценијама препричавају мајсторске потезе и дриблинге Вучићевића, Ђуровског, Ђелмаша, Вокрија, Стевановића...

- Јавили су ми у петак увече да нема више Небојше Вучићевића. Нисам могао да верујем и још не верујем да је заувек затворио очи. Жалосно, штета, туга... Оде мој брат, само је он знао колико сам га волео, а и он мене. Договарали смо се пре неколико дана да дође ускоро код мене у Марибор, да се дружимо и одемо на пиће и музику, мало дамо себи одушка – причао је Ђуровски из породичног дома у насељу Миклавж, предграђу Марибора.

Слике живота пролазиле су Милку кроз главу.

- Без речи сам, не знам шта да кажем... Ушке је био људина, добар друг, феноменалан фудбалер, мајстор, дриблер, мађионичар са лоптом. Такви људи, уствари, никад и не умиру. Мој драги Небојша, заувек ћеш остати у срцу и памћењу. Душа ме боли.

Присетио се Милко Ђуровски сјајне генерације средином и крајем осамдесетих година прошлог века.

- За нас је фудбал био игра, нас двојица нисмо били прави, они типични професионалци. Играли смо заједно и у Канзас ситију, Ушке је долазио у Марибор на турнире. Судбина, нешто најгоре у животу за човека, толико је волео мали фудбал и управо играјући у балон-сали отишао је са животне сцене. Имали смо екипу за поштовање: Омеровић, браћа Бајовић, Стевановић, Залад, Вермезовић, Радановић, Смајић, Чапљић, Пантић, Богдановић, Вокри... Та слика, ево, сад ми је пред очима и многима вероватно стоји у домовима, не само широм Европе.

Емоције су победиле Милка Ђуровског...

- Били смо браћа, деценијама! Ужелели смо се један другог, дуго се нисмо видели, знали смо да се чујемо и неколико пута у току дана. Вања, његов син, родио се кад смо били у Америци, сећам се да смо од радости добро наздравили те вечери. Радио је од 1. марта као Партизанов скаут за младе фудбалере, рекао ми је недавно да планира ускоро да дође у Љубљану, Марибор и Домжале, да види клинце, да идемо да се дружимо... Ушке и ја – као нокат и прст. Мој „Шкеу”, другарчина, брат за сва времена. Много сам емотиван, исплакао сам се. Ево, сетих се у секунди и оног нашег тима – лево крило Вучићевић, на десном крилу Ђелмаш, а у шпицу Вокри и ја. Какав је то био напад. Сјајни играчи. Знам, све знам, били смо много више од обичних фудбалера. И драго ми је да смо остали поштовани у фудбалском свету – завршио је Милко Ђуровски.