Капитен Новог Пазара: Није да не боли

Два највећа успеха у клупској историји Нови Пазар је остварио у сезони 2014/15. освајањем петог места у првенству и недавно пласманом у полуфинале купа.

То је прошлост, а садашњост да би останак у друштву суперлигаша онда кад је изгледало да му спаса нема могао такође да се подведе под велики домет.

Поразом од Радника пропуштена је виртуелна прилика да се екипа у последњем колу нада директном опстанку под условом да се Младост оклизне, а плави победе Пролетер у Новом Саду.

Од тога нема ништа, али после свега што се дешавало у наставку првенства за Сивићев тим бараж је изузетно достигнуће, тим пре јер је почетком марта био виђен као сигуран прволигаш.

Први изгубљени меч у плеј-ауту дошао је можда и као последица тешког пораза од Црвене звезде, али могло је да буде и другачије.

Било је утакмица у којима је Нови Пазар излазио као победник и које није одиграо боље од изгубљене од Радника. Серији од пет мечева без пораза у првенству дошао је крај и то кад је тим у оба полувремена надиграо супарника.

Све, од укупног утиска до резултата, вероватно би било другачије да је Чечарић боље извео пенал или да је зрнце среће превагнуло на страну Јоксимовића и Димића, играча чији су ударци завршили на стативи или да су још неке од добрих прилика реализоване.

Руку на срце, не би било поштено да се не каже да су и гости могли да се радују још најмање два пута. Спасић је погодио пречку, Димитров промашио стопостотну шансу.

Најважније је да су се Сивићеви момци прошавши праву Голготу домогли баража. То су две утакмице у којима не само да стаје читава сезона, већ се у њима потире све што је до тада било добро или лоше. У случају успеха заборавиће се све раније победе и сви порази.

То је и разлог што овакав исход најмање боли. Иако са таквим виђењем меча нису баш сагласна два блиска рођака, која се до доласка у Нови Пазар никада раније нису видела, Стефан Лончар и Слободан Рубежић.

Лончар је зимус и поред позива из више клубова одлучио да остане у Новом Пазару. Да су тај гест, као и редак пример професионализма у клубу знали да цене, доказ је и то што је Лончар у више наврата предводио тим са капитенском траком. И у мечу са Радником извео је екипу на терен.

- Није да не боли кад пропустите велики број шанси. Били смо добри 90 минута, нападали и стварали шанси. Али шта то вреди кад не дате гол који би сигурно преокренуо ток утакмице. Примили смо погодак после грешке, надам се и последње у овој сезони. Остаје да верујемо да све оно што смо сад пропустили  мораће да се врати у два бараж меча.

Интересантна, помало и комична, ситуација виђена је у 74. минуту. С трибина је изгледало да је Лончар скинуо лопту с ноге Мустафе кад се овај нашао у изгледној прилици.

- Тако је то кад крене наопако. Био је неспоразум, он ју је примио, а ја сам мислио да ће је пустити мени – ширећи руке рече Лончар.

Рубежић није био у стартном тиму, након што се у њему нашао у болном поразу од Црвене звезде. У игру је ушао на почетку другог полувремена у којем је покупио готово све високе лопте у шеснаестерцу Новог Пазара.

- Није било среће, то су сви могли да виде. Нека буде на нашој страни у баражу – већ је мислима у тим дуелима Рубежић.