РАЗГОВОР С ПОВОДОМ - Мирко Поледица: Фудбалери имате све у својим рукама, уједините се

Под окриљем ФИФПРО, светски познате и признате организације, у тиму некадашњег фудбалера богате каријере, на овдашњим просторима су и проверени стручњаци у својим областима задуженим за спортска питања. ФИФПРО Србија само је једном поражен – у случају кад је играч захтевао надокнаду за пласман у европско такмичење, а није имао ту ставку у уговору. 

– Марта 2009, кад је синдикат основан, било је само 25 заинтересованих фудбалера. Нисмо ни сами били сигурни докле ћемо догурати, јер смо прва земља чланица ФИФПРО, ван ЕУ. Данас имамо троје запослених, плус пет колега које плаћамо по основу обављеног посла – задовољан је Поледица.

Какав је став јавности према вашем синдикату?

– После седам година имамо велики углед, око нас су врхунски стручњаци. Добио сам и задужења да решавам ствари у земљама из региона, јер комункација у источним државама Европе другачије функционише. Куриозитет је да сам у Словачкој одржао састанак са репрезентативцима, док код нас не могу. Нападали су нас, али ми ништа не кријемо.

На шта конкретно мислите?

– Тешко је решавати проблеме у Србији, јер се код нас ствари дешавају на ружан начин. Код нас се 20 последњих година само крало, ни против кога није подигнута оптужница. У фудбалу важе друга правила, држава није заинтересована да заведе ред. Убедљиво смо најгора земља кад је статус играча у питању, наш Арбитражни суд служи да би играчи праћали таксе и да се савез богати. Само прошле године Арбитражни суд је од такси приходовао више од десет милиона динара.

Јесте ли задовољни радом ове институције у систему ФСС?

– Суд је обавезуујући за све стране. Прихватили смо да имамо само два арбитра. Чињеница је да се суди поштено, може само брже и ефикасније. Тренутно је, ипак, то најбољи орган у Србији.

Је ли Арбитражни суд натерао клубове да постану озбиљнији?

– Нажалост, то се није десило... Анализом смо установили да клубови троше новац грађана Србије, њих не интересује да ли ће и кад платити дажбине. По 200-300 хиљада динара клубови потроше на тужбе због неплаћања играча. Тај новац могу да искористе за развитак омладинских школа! Тешко је ипак комуницирати са људима који нису никад били у спорту, већ су ту по партократској линији.

Колико имате чланова?

– Око 90 процената професионалних играча, из Супер и Прве лиге, што је у источној Европи највећи број, има нашу чланску карту. Младим играчима је тешко да се учлане, под утицајем менаџера, родитеља и трећих лица. Сходно годинама, лагодно живе, не размишљају шта ће се десити за деценију, што је природно. Немају поред себе добре саветнике, а за њих проблеми настају тек после каријере. Предлагали смо Заједници да по клубовима пошаљемо едукативни тим, да играчима објаснимо како фудбал и школа могу и морају заједно. Имао сам, као играч, подршку клуба да учим и завршим школу, јер играчи после каријере морају да буду корисни друштву. Срамота ме је да појединци, које сам гледао као иконе као дечак, данас траже позајмицу, јер немају од чега да живе. Тројица од пет играча Премијер лиге, банкротирају после пет година од пензионисања.

Колико кошта чланарина?

– Чланирина за Супер лигу је 8.000, а Прву 5.000 динара. Чланирана не може да покрије ни пет посто буџета ФИФПРО Србија, али то је доказ наше респектабилности. Суштина чланарине је солидарност. Имамо чак у правлинку могућност да играч који нема новца, не мора да плати. Било је укупно таквих 15 случајева. Наше услуге су бесплатне, уговори, арбитраже и плаћење судских трошкова, адвокати, могућност тренирања на Златибору, одигравање пријатељских утакмица...

Знају ли се ваши приходи?

– Као председник синдиката немам највећу плату, јер има људи који раде одговоран посао и морају да буду награђени. По оснивању синдиката нико није 30 месецеси примио плату. Тако смо успели да нас људи препознају!

Какав је став синдиката према најезди свакојаких менаџера на домаћим просторима?

– Кад имате квалитет није вам потребан менаџер. Они не воде клубове, већ брину о вашем животу, савету, едукују, продужена су рука фудбалера. Менаџери нису проблем, већ трговци који се представљају као менаџери. Често волим да чујем мишљење Ивана Ергића. Направио је одличну каријеру, није запоставио образовање. Кад смо нас двојица почињали, није ни било менаџера, појавили су се у последњих десетак година. Раније се ишло на препоруку, тако сам отишао у Легију.

Синдикат је јавно похвалио некадашњи репрезентативац Данко Лазовић?

– Захваљивао нам се речима ,,хвала што постојите”, слично као и Милан Лола Смиљанић. Највећа захвалност је кад купе лопте или опрему, коју донирамо клубовима. Увек проблеме решавамо мирним путем, никоме не одговора негативна реклама. Кључ Пандорне кутије држе играчи, мечеви не могу да се играју без њих, кад буду солидарни одлучиваће о свему. Фудбалери Кадиза нису примали плату месецима, а кад су се репрезентативци Шпаније јавно ставили на њихову страну, убрзо стигла гаранција за исплату новца.

А због чега играчи поново бирају клубове у којима су преживели голготу?

– Ретко се дешавају такви случајеви, као што је на пример Владимира Радивојевића. Захваљујући нама, Радивојевић је наплатио новац из уговора. Било је доста проблематична ситуација. Срео сам га на Златибору и упитао зашто се вратио у Лучане. Одговроио ми је дали су ми кеш. Схватио сам да у Србији можеш новцем да купиш шта год желиш. Занимљиво да Радивојевић откад је решио проблем више није платио ниједну чланарину синдикату. Разочарао ме је, јер смо били саиграчи, хтели смо да му помогнемо, од тад се никоме није јавио – открио је за крај Мирко Поледица.