ПИШЕ: Тома Тодоровић
Нема мира у Нишу. Дешавања око Радничког и „кадровирања” појединих великих душебрижника и самопроглашених спортских радника, међу којима су многи градски функционери који себе сматрају богомданим, жељни да ведре и облаче и у нишком фудбалу, значајно су се одразила на атмосферу у екипи са Чаира.
Већ се приметило да се немир средином претходне седмице уселио и међу играче и код људи у успешном стручном штабу Милана Раставца, који је, то нико не може да негира, довео Раднички до неочекивано добрих резултата у претходних скоро две године, али и врхунских пласмана на табели Супер лиге прошле и ове године.
Коме је и зашто пало на памет да усред сезоне и у налету борби такмичарске екипе за пласман у плеј-оф нуди Раднички на управљање другоме, иако клуб са Чаира има регуларно, ма колико да је неспособно, руководство?
Зар тај неко, а зна се ко је и не заслужује ни да се помене, није могао да сачека крај јесење сезоне, па да онда сам и са кандидатима са којим преговара „спашава” нишки клуб?
Факат је да тај „неко” није „у тесну ципелу убацио каменчић да га жуља”, већ је „забио велики трн у здраву ногу” нишком Радничком.
Прст на чело морају да ставе и сви који су том „ неком” дали овлашћења и који су заједно са њим опасно заљуљали нишки фудбалски брод.
Клуб није њихов, клуб је градски. А они, иако су градски функционери, немају право да Раднички својатају као да им је дедовина и као да им је реномирани „Реал са Нишаве” лично власништво. То до сада нико није радио, не могу ни они.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.