Поледица: Имамо највећи број арбитража у свету

Глобална слика и позиција Србије на бројним листама у истраживању, у коме је учествовало 13.876 фудбалера из 53 земље и 87 лига, од којих 265 из Суперлиге Србије и није тако трагична.

Међутим, одређени параметри горућих проблема као што су – кашњење плата, тренирање ван екипе и понуде за намештање утакмица – су у порасту у односу на истраживања од пре неколико година.

Председник Синдиката професионалних фудбалера “Независност” Мирко Поледица није задовољан овом сликом јер на све ове параметре број арбитражних спорова у Арбитражном суду се не смањује.

- Људе који раде у клубовима, част појединцима, требало би да је срамота кад виде овакве податке – каже Поледица. – Не мислим да је наш Савез за ово крив. ФС Србије је само раније могао да примени неке методе да се уведе неки ред. Ми не кривимо Савез што клубови дугују, можемо да кажемо само да је Савез могао више јер није обраћао пажњу на наше сугестије и оправдане добронамерне критике. Нису на време препознали значај измена и допуна правног система и строгу примену истог.

Истраживање је рађено без три најуређеније лиге – Енглеске, Шпаније и Немачке – али глобална слика Србије у Европи није сјајна јер смо у многим параметрима на репу свих листа. Пети смо на Старом континенту по кашњењу плата.

- Кад погледамо Европу ми смо ту можда међу најгорима. Кад је реч о кашњењу плата ми смо иза Словеније што није реалност већ одраз културе. Наиме, у Словенији је тај ниво културе и уређености да ако касни плата два дана онда фудбалер напише – плата касни. Код нас је одлично кад плата касни само три дана јер се онда сматра да је редовна и на време. Збога тога су Словенци писали да им касни плата. А, за две године они немају ниједну арбитражу.

ФИФА није тачно прописала колико мора да касни плата, открива Поледица.

- Најчешће фудбалери добијају раскид уговора кад им плата касни више од три месеца, али тачан временски рок у ФИФА правилнику не постоји. Пише да “се уговор раскида само ако постоји оправдан разлог”. Сваки уговор се тумачи од случаја до случаја. У пракси, ми смо раскинули уговор нашем члану из иностранства иако му је клуб исплаћивао плату у дан. Уговор му је био раскинут јер му нису дали десет дана да тренира, а он је добио накнаду штете од више стотина хиљада евра. У моменту раскида клуб му није дуговао ни евро. Разлог за раскид уговора не морају да буду само финансије, већ и све остало: дискриминација, мобинг…

Тренд кашњења плата у Србији се процентуално повећао од 2012. до 2016.

- Генерално код нас је тендеција да много тога иде у негативном правцу. Ако смо пре четири године имали 50 одсто клубова који касне са платама, данас имао 68 одсто. Константно идемо у неки негативни смер само због тога што на време нисмо урадили неопходне ствари. Једина ствар која је похвална јесте то што је усвојен Правилник о лиценцирању клубова и ступа на снагу од следеће сезоне 2017/18. То је битна ствар због клубова који играју Европу јер су до сада они били у неравноправном положају са осталима. Црвена звезда, Партизан Војводина, Чукарички морали су да испуне све услове из лиценцног система док се осталима гледало кроз прсте. Зашто? По новом систему за лиценцирање сви клубови ће бити исти третирани, имаће једнака права и обавезе. Појавиће се велики проблем за клубове јер у правилнику стоји да ће клуб морати до 31. марта 2017. године да докаже да закључно са 31. децембром 2016. године играчима, тренерима, запосленима не дугује ништа. А, ми данас имамо 100 правоснажних арбитражних пресуда које нису наплаћене. Ми ћемо све те пресуде да прикажемо Комисији за лиценцирање и тражити извршење или да се клубовима који дугују не издају лиценце. Ако се тај правилник буде поштовао успоставиће се ред, у противном ничему неће служити.

По броју арбитражних спорова Србија је далеко на првом месту у свету, каже невољно Поледица.

- У односу на број професионалних фудбалера земља смо са највише арбитража и то је најбољи доказ у каквом нам је стању фудбал и у каквом су положају фудбалери. Не требају нам никаква додатна истраживања. Председник Арбитражног суда Слободан Пајовић изјавио је да је за две године постојања суда примио 248 арбитражних захтева. И све смо добили. Мада, СПФН заправо и не зна колико у Србији има професионалних фудблера јер не постоји званичан податак. Ми се руководимо тиме да имамо 16 клубова, па пута 25 играча. Али код нас играју и аматери, скоро 90 одсто у Првој лиги.

Српски фудбалери имају професионалне уговоре, па на глобалној листи стоје добро. Поледица упозорава да многе ствари везане за прописе нису најбоље регулисани.

- У Србији не можеш да играш као професионални играч ако ти уговор није заведен у Савезу. Такав је систем. Проблем је што професионални фудбал код нас може да игра и аматер, што, рецимо у Хрватској не може. Код нас би могло и свих 25 играча да буду аматери. Не знам зашто Савез то не промени, причали смо са њима на ову тему.

Недавно је СПФН имао конструктиван састанак са челницима ФС Србије и Заједницом Суперлиге на више тема, а најважнија је спровођење Споразума о минималним условима, потписаним још пре четири године.

- Састанак је био коректан и свидело ми се што је први пут био и представник једног клуба – Стефан Пантовић из Црвене звезде. Он је врло рационално гледао на проблеме и имао интересовање да се нешто уради, што ме прилично обрадовало. Усвајање Споразума о минималним услововима је обавеза, постоји добра воља и од Савеза и од Заједнице да се он имплементира. Добро је то и за клубове, јер ће знати на чему су.

Суштина договора о минималним условима требало би да доведе до договора клубова и играча о усвајању Колективног уговора, истиче Поледица и објашњава.

- Колективни уговор је потребан свима: и играчима и клубовима и Савезу. Ми не можемо Законом о раду да уредимо све односе између клубова и играча. Споразум каже да је играч – радник. Ако је он радник мора да се поштује Закон о раду. Међутим, фудбалер је специфично радно место и сви ти спецификуми који нису усаглашени Законом о раду морају да се регулишу колективним уговором.

Који је кључни проблем?

- Закон о раду кажу да запошљавање на одређено време траје максимум две године. Закон о спорту је у колизији са Законом о раду јер он предвиђа уговор играча на максимум пет година што дискриминише фудбалере у односу на друге раднике и њихова права а у супротности је са Уставом Републике Србије. Ако немамо колективни уговор ниједан уговор дужи од две године по Закону о раду био би ништаван. Зато нам треба колективан уговор. У њему би могло да стоји да “фудбалер може да потпише уговор до пет година па онда не би била валидна та ставка из Закона о раду већ из Колективног уговора. Клубови морају играчима да дају одређене бенефиције и сигурност у Колективном уговору. Нисмо ми за радикалне мере, свесни смо да је тешко. Али, дајте да направимо да буде боље. Да се померимо метар. Јер, за нас је свако померење добро.

Тако је направљен Синдикат професионалниох фудбалера, истиче Поледица.

- Померали смо се увек за метар, данас смо по свему после ФСС најозбиљнија и најстабилнија фудбалска организација. У сваком смислу. И по чланству, стручности, стабилности а финансијски смо независни. Немамо никаквих проблема. И све смо то постигли за шест година што је доказ да се све може кад се хоће. Најбољи смо пример да се добрим кадровима и преданим радом може направити нешто добро и стабилно. Озбиљнији смо од 90 одсто клубова и не дугујемо никоме ни динар.

СПФН не штити само интересе фудбалера већ помаже годинама и клубове.

- Делили смо им опрему, лопте, помагали и хуманитарне акције. Али, постоји у мени једна огорченост јер знамо да је 50 одсто од наших донација покрадено. Ми поклонимо – они украду. Од 30 лопти нестане 10. Зато сада помажемо само мале клубове уз нижих лига и то само ако проценимо да их воде часни људи којима је заиста неопходна помоћ. Лоповима не дамо ништа.