Вечита тежња човекова да спозна своје границе, да се са собом поигра, да из себе извуче највише што може и тиме оствари замисли, довела га је и до спорта, једне од највећих радости и уживања тела, али и душе, јер, једно без другог није. Где је спорт, ту су и навијачи, они који уживају у туђим достигнућима и резултатима, они које бодре, воле, и неретко пређу границу подршке, понесу их страсти, забораве на оно због чега навијају.
У сусрет новом 154. вечитом дербију Црвене звезде и Партизана, али и једном од највећих хришћанских празника, Ускрсу, поразговарали смо са философом, теологом и професором књижевности, академиком Димитријем Калезићем (протојереј-ставрофор Српске православне цркве, професор Универзитета у пензији и бивши декан Богословског факултета у Београду).
Професоре, на многим трибинама и предавањима говорили сте с пуно разумевања о спорту и спортистима, неопходности нераскидивог гледања на дух, душу и тело, с таквим детаљним познавањем као да сте и сами били спортиста?
- Не, никада се нисам бавио спортом, и ако изузмем тридесетпетогодишње жустро пешачење по немалом парохијском терену и то што ми је један од синова дифовац, немам додирних тачака с том граном. Да, човек је јединство духа, душе и тела и тога треба да буде свестан, да их једнако негује и развија. И једноме и другоме је отворена вечност и одговорни смо и за једно и за друго. Недавно сам написао текст „Хришћанско поимање тела”, у ком између осталог говорим о важности тела, али и том неопходном складу. Да ли је Христос оваплоћен, па јесте, да ли је васкрсао, и то реално – јесте, значи тело је моје важно, а да ли је душа преча – па јесте… Једно и друго – то је човек.
Наши фудбалски навијачи неретко изгубе контролу на стадионима, неки начине најтеже преступе, а стално истичу своју приврженост вери и православљу, како то тумачите?
- Ево, ми сада водимо разговор, то није једносмерна улица, то је дијалог, постоји хармонија, постоји концентрација. Ако нема хармоније, треба пронаћи изворе. Концентрација значи да човек влада собом изнутра, собом, и другима. Треба подредити телесну снагу овоме…
Али, страсти се тако брзо разбуктају…
- Има да влада собом, одговоран је! Прво лице једнине. Свако прво да крене од себе. Да не буде роб навијања, е ту је дисциплина. Disco discere – подучавати, себе и друге… Имамо тело, важно је, није нам џаба дато, али ниси ти само тело, то није ништа, то си ти само са телесне стране, мора заједно са душом, мора нешто да управља тим нагонима, и да их води. Код старих Грка имамо гносис и епистими, размишљање и предметна раван, и на њој шта има, a код старих Словена – вједјение и знание.
Кад се препустимо стихији, нема много размишљања?
- Ко учествује понесе га тај талас, као кад дуне ветар и однесе лишће, поготово ако је лист сув... Ко се препусти, оде, покуља снага из њега, губи контролу, нема ту интелекта.
Шта влада острашћеним навијачима?
- Инат и стихија. Ту нема љубави према тиму и спорту, тада се не воли, гази се по живима, а ко му је дао то овлашћење?! Да, навијачи јесу одраз друштва, масу треба обуздавати, постоје институције за то, треба то обликовати, али пре свега појединац мора сам са собом, то је упућивање на узвишене циљеве.
Комплетан текст можете да прочитате у штампаном броју Магазина Спортског журнала за 15. април. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.