Огњен Ожеговић: „Пријатељи” ми окренули леђа! Звезда ме уназадила!

Руковођени насловним, инспиративним низом непревазиђеног Добрице Ћосића: у времену – смрти, змија, власти и деоба, олаког етикетирања – верницима, грешницима и отпадницима, желите ли неком да проникнете у душу (има ли искренијег тренутка за исповест од Божића?) ред је да му „завирите” у корене.

– Божић ми много значи, као и сваком православном вернику: највећи празник, рођење Господа Исуса Христа. Покушавам, колико год могу, да два-три дана пре и после 7. јануара проведем с родитељима, у породичном духу. Окупићемо се и ове године, ал' не у нашем дому у Градишки, већ у Београду, почео сам с тренинзима и не могу да се удаљавам. Као професионалац, морам спреман да дочекам почетак припрема – вели центарфор Партизана и аутор неколико голова круцијалних за пролеће у Европи.

Србима је још по изласку из пелена усађено да се радују Божићу?

– Од малих ногу уживао сам у обичајима. Иначе, 9. јануара ми је слава Стевањдан, дакле, пет дана се код мене празнује. Верујем да ће дом и ове године да ми посети много пријатеља, из клуба и „од давнина”.

Били сте некад и полажајник?

– Наравно, рођацима из Босне. Ја сам вам баш из Градишке, Републике Српске. Људи са оне стране Дрине више примају к срцу сваки успех Србије и Партизана. Не треба размишљати о РС као делу БиХ, већ као једној великој Србији у Босни. Лепо је тамо празновати, рекох – нећу да будем у својој кући, али пренећемо тај дух „мале Србије”, како ја волим да кажем, у престоницу.

Редовно проналазите новчић у чесници?

– Редовно? Никад! Чак ми ни не наместе да га нађем. Знате ли да сам јединац? Ето, можда ми се посрећи баш ове године.

Шетња каријером Огњена Ожеговића

Козара?

– Почео сам као клинац...

Борац Бањалука?

– Успутна станица, годину дана...

Црвена звезда?

– Цело детињство и, фактички, три-четири утакмице за први тим.

Банат?

– Професионални уговор и сарадња с професором Радановићем, веома значајним за мој улазак у озбиљан фудбал.

Вождовац?

– Вратио сам се као европски првак у свој клуб, али нисам добио шансу, послали су ме у Вождовац...

Рад?

– Колико ме је Звезда уназадила, Рад ме је вратио у живот.

Јагодина?

– Лоша сећања: клуб, дотле европски, почео је да тоне, кад не играм, одмах тражим нову средину.

Борац?

– Одскочна даска, девет голова за полусезону и доказ да је лош период у Јагодини био само сплет несрећних околности.

Војводина?

– После Партизана, најлепши период у каријери: узлет у Европи, жао ми је што се нисам дуже задржао и из Новог Сада остварио неке веће трансфере.

Чанчун?

– Славиша Стојановић ме је исфорсирао да дођем у Кину: озбиљну лигу с великим улагањима и светским звездама, на свакој утакмици са 40 хиљада гледалаца, уз тренутке за незаборав и раритет: научио сам да једем и штапићима.

Чукарички?

– Упознао сам много добрих људи: председник Гале Обрадовић је феноменалан, пожелео бих Србији да има што више таквих, наравно – планирам да Владимир Матијашевић целу каријеру буде уз мене. Волео бих једног дана да одиграм бар још пет утакмица и одужим се Чуки.

Партизан?

– Најлепше што ми се догодило у каријери.

Србија?

– Био је тај деби против Катара, али се надам да ће да буде још утакмица.

У вама тече спортска крв?

– Отац Маринко је био голман, бранио је у Борцу из Бањалуке и Рудару из Велења, тадашњем друголигашу старе Југославије. Сад је већ у годинама, некад смо често играли заједно, редовно учествовали на новогодишњим турнирима. Шалимо се и дан данас током паузе, одемо на теренче, мало му шутирам. Добро, мало је изгубио рефлекс, али сви ми причају да је био одличан чувар мреже.

Јесте ли религиозни?

– Не волим то да истичем и да се представљам као неко изнад осталих, али религија ми је број 1 у животу. Све тешке тренутке пребродио сам захваљујући Богу и вери. Надам се да ћу увек да останем на земљи: у успеху се не узвисим, у поразу не унизим. Сваког дана покушавам да учиним неко добро дело, да бих увече кад легнем био чист пред собом. Животни циљ ми је да не чиним грехе.

Кад већ поменусте тешке, додали бисмо и преломне тренутке, посматрајући са ове дистанце да ли бисте поново дошли у Партизан?

– Увек!

Није лако Зведином ђаку да пресече и пресели се на црно–белу страну Топчидерског брда, из дечачког дома у комшилук?

– Причало се и пролетос о Партизану, али до конкретне понуде и разговора дошло је у „минут до 12”. Отац ми је цео живот окорели Гробар, рекао ми је да не размишљам, да је Парни ваљак прави клуб за мене. Ни пре његовог савета нисам имао дилему, тек тада... Одмах сам казао: да!

Неки људи за које сте сматрали да су вам пријатељи брзопотезно су вам окренули леђа?

– Доста њих! Чак и стари знанци, од којих то нисам очекивао. Али, памтим: све време су уз мене, поред породице, тренера и саиграча, били спортски директори Партизана и Чукаричког – Ивица Илиев и Владимир Матијашевић. Хвала им, до неба!

Како сте се осећали на црно-белој промоцији кад је Ивица Илиев на сасвим обично, легитимно новинарско питање почео да виче: „Престаните, ја одговарам за овог момка”?

– Био сам мало изненађен, нисам очекивао толики напад и притисак од стране медија. Неки кажу да је Ивица бурно одреаговао, неки да није, мени је у том тренутку то много значило и сваки дан му се захвалим. Увек је ту за мене, кад је добро и кад је лоше. Осетите ли несигурност и да не верују у вас, не показујете све што знате. Сигуран сам да ћу на пролеће да будем дупло бољи него јесенас, без обзира што и минулих неколико месеци није било лоше.

Владимиру Стојковићу се губио траг

Ко је био највеселији у новогодишњој ноћи: Стојковић, Тошић или Ожеговић?

– Нисмо је дочекали заједно, али смо се претходно лепо провели на Копаонику и Златибору.

Ко се најбоље снашао на моторним санкама?

– Ја сам био најбржи, Стојке најспорији. Најсмешније, Бамби и ја возимо 10 минута, па сачекамо да се он појави из неке шуме. Буквално, губио му се траг, мотор му се гасио, не од брзине, већ од спорости.

Могли сте дотле да правите стратегију – где Тошић да вам гурне лопту?

– Код Бамбија нема гурања. Кад је већ унесе унутра, повучем се, знам да ће да шутира, нема ту паса. Шалу на страну, али у почетку је имао по 10-15 шутева, све док није пробио лед, сада је, на срећу, мање себичан. Бамбију је, наравно, све опроштено.

Гледали сте пародију са златним Орлићем с Новог Зеланда: Стефаном Илићем?

– Јесам, чини ми се да је Стефан Петрић био у мојој улози... Видео сам се и са Илићем, свака им част на идеји, смешно је, заиста. Не осврћем се на то, гледам унапред...

Дружите се, свакодневно, с голманом Владимиром Стојковићем, прошао је још жешће „каменовање”?

– Значили су ми пуно Стојковићеви савети: како лакше да пребродим, стекнем симпатије и што пре покажем шта осећам. Наравно, сигурно да ми на почетку нико није веровао да живим за Партизан, али сада је тотално другачије. Виде навијачи да „гинем” на свакој утакмици.

Брзо сте „купили” Гробаре, скепса се после гола Јанг бојсу претворила у пену од сапунице?

– Још по доласку сам рекао: нећу никад да укочим, „погинућу” на терену. Реално, није ме то красило у претходним клубовима, знао сам и да „предахнем”. У Партизану то никад неће да се догоди, даћу, што се каже и крв и зној. Све за победу и успех! Да ли је прекретница био гол Јанг бојсу? Може се рећи, али нисам задовољан само кад затресем мрежу, већ и кад то учине и саиграчи и, на првом месту, освојимо три бода.

Из ове перспективе још вам је жалије због промашене шансе против Црвене звезде?

– Страшно ми је криво! Не желим ни да се присетим, чак ни причам на ту тему. Играо сам добро, све је било бајно изузев завршнице, волео бих да на следећем дербију поновим партију и, ако може, затресем мрежу.

Може ли да се надокнади минус девет у односу на вечитог ривала?

– Може, сигурно. Уверен сам да ће екипа да игра дупло боље него јесенас, поготово кад заједно прођемо припреме. Имамо поделу бодова, још један дерби, чини ми се и лакши распоред него у првом делу...

С Црвеном звездом сте 2012. освојили куп, шта ћете с Партизаном?

– Што више дуплих круна! Наравно, желим и да већ овог пролећа догурамо што даље у Европи. Ух, шта бих дао да против Викторије играмо – викторију. Ниједног тренутка не размишљам о прелазном року, нећу ни на лето, волео бих да што дуже останем у Партизану. Живим да после успеха заједно славим с навијачима. Ниједне паре не могу да замене моју срећу после Јанг бојса!